Oda (slavenskoj) porodici

Jebote kakav li je osećaj kada krajem oktobra ranom zorom sa drugarima sletiš na kazahstansku ravnicu posle više od četiri meseci rada i života u/na (kako ovo lingvisti?) niskoj zemljinoj orbiti…

Kapiram da jedini (mikro privremeni) smor može da bude to što ima toliko medija i “groupie” osoba okolo da ti prosto zaklanjaju pogled na grass, sunce i vetar sto šiba nula stepeni azijskih celzijusa.

Baš podseća na taj naš porodjaj, samo neka tech varijanta. Nije toliko “bioloski” jer nema krvi i plodove vode, ali su sa druge strane tu čelik i svi ti ludački high tech materijali ispod HEV odela. Tu su i litre znoja, mokraće i gigantski talasi nivoa hormona u krvi na limitu razuma i fiziologije. Sve redom tog jutra je off the chart koje geni i pređašnja sredina nose (biolozi provalite novu kauzalnu vezu koju sam usviojio ove godine;)). Sve ono što su preci nosili u sebi od postanka pa do sad (ako je prvi spaceflight) biva pregaženo novim signalima. Iz plafona kapsule te izvlače brkati tajga ćalci (zamišljam potomke opakih mongola ratnika koje nam je dala baš ta tajga ispod kapsule), a odmah se oko tebe stvori gomiletina hiperedukovanih zen slavena, medical-tech-space šamana koji ordiniraju oko svojih svemirskih beba.

Pritisak ti meri (u prethodnom životu luda) plava i prelepa medicinska sestra iz najzabačenijeg sibirskog sela (sada već space medical staff member jer su je šefovi “provalili” da je spasila čitav region kada je rekla ljudima da vodku piju više ujutru a manje pred spavanje. kako je to uradila je već magija i niko ne zna. samo znaju da ako je frka na land site-u i ako se neko rastavlja sa životom na silu i kad ne treba, Svetlana vuče nazad u život a pitanja postavlja posle.), Ćebetom te onako šmekerski (i kao uz put) pokriva veteran i šef kazahstanske space rescue ekipe.

Ćale već dvejes osam godina skuplja kosmonaute po livadama. Danju, noću, po kiši, po vetru, sneg, blato… nekad bez goriva, nekad ručno. Nekad mrtve. Stalno mu iz svemira ispada nešto novo iz tog ciklusa života i smrti. Sve što mu treba danas su jedan slavenski dubok i težak pogled u oči, jedno ćebe, stisak šake i zna sve o misiji i letu koji mu je doneo decu nazad kući – pametne pčelice maje oko njega u isto vreme već iscrtavaju grafike i pune višedecenijske statistike za novu decu i nove misije. Sada već na petu decimalu. Ruski. Bez reklame.

:micdrop:

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s