Good enough for me

Desila se neka poplava.

Težak je ulazak u studentski dom. Na ručku smo. Nije nikakva frka, živimo u sada-i-ovde zato što smo imali obaveze celo jutro, sav fokus smo istrošili na te vežbe. Potpuno smo gladni i prazne glave. Ma kakav problem da nas čeka posle ručka – čeka nas posle ručka. Čeka. Nas. _Posle_. Ručka. Kad razmislim, tako živimo ovde. U svakom zadatku ili “slobodnim” aktivnostima smo pod punim gasom, bez kočnica i ako nema strasti neću to da radim.

Tako se jebemo, tako vežbamo, tako jedemo i tako idemo na ta maratonska socijalistička predavanja na kojima se vrlo često posvađam sa grumpy profesorima koji imaju svoje vrlo realne životne probleme kao što su smrt deteta, glupo a jako zdravo i spretno dete, čista ali ona gusto ceđena i ceo život rafinisana zavist umotana u sarmu pohlepe i mržnje, muž počeo da igra igrice online po celu noć i prestao da ide na posao, i tako dalje. Svaka profesorka i svaki profesor su na čelu imali tu svetleću tablu svog problema sa kojima su mi u stvari signalizirali zašto su ovde, ko su, i konačno zašto se ponašaju kao govna tada kada se ne ponašaju prijatno.

Sukob naše sveže strasti i njihove duboke mržnje repeticije života je taj najlepši generator energije slobode u kojem baš volim da učestvujem i uvek sam izdašan u trošenju svoje lične energije kada treba da se povuče u suprotnu stranu od profesora. Koji su u principu kul i zaista mi otkrivaju nove svetove i daju putokaze, samo ih provaljujem da je priča negde šuplja, a nos mi je u startu namirisao zamku tamo negde oko diplomiranja. Deo koji mi nije smetao je to što ne znam ni šta me čeka na ovom putu, ni “iza njega”.

Ovog leta sam obnavljao biologiju i sveža istraživanja u vezi sa ponašanjem različitih tipova ličnosti. Ima jedno jako kul istraživanje koje je merilo anksioznost različitih osoba u neizvesnim situacijama. Neki generalni zaključak istraživanja je bio da se liberali ne uzbuđuju u neizvesnim situacijama i to im je normalno životno stanje, dok se konzervativci uvek uzbude i negde se nešto izmeni u signalu (puls, električna provodljivost kože, veličina zenice, disanje… nešto im uvek razotkrije nelagodnost). Da, baš je zanimljivo da može da se kaže u tom nekom dubljem biološko/fiziološkom smislu da li je neko liberal ili konzerva.

Jedemo dalje. Nekada se i ne sećam tih servisnih procedura u toku dana i prosto samo prođem kroz njih bez svesti.

Naišao je Procedura da mi pokaže alternativnu putanju do dormatorijuma. Ali pre nego što krenemo da slozimo suđe u mašinu za pranje. Taj dan smo stojali i iz dubokih tanjira jeli sledovanje za taj dan. Super bila klopa. True socijalisticka menza. Ja sam završio posle njega i nameštao suđe u mašini za nijansu nespretnije duže nego što sam očekivao za moj super-druper skill set u oblasti kretnih veština. Verovatno me je vec radio blagi stres od poplave i sada već, potpuno narušene šeme organizovanja dana, prenošenja kompjutera i odlaska na jebeni doručak/ručak…
Krenemo.

San je bio u boji, sa zelenom travom i sivkasto-braon muljem. (ovo je sve vreme san. elementi iz nauke su tačni, ti delovi su mi uvek lucidni u snu. fizika i biologija moraju da rade inače neću ni da pričam sa svojim limbičkim sistemom, neću ni da zapišem san i pustiću ga niz vodu kao govno. mada znam da ne treba to da radim i da je jako bitno za introspekciju i samo-upoznavanje emotivnog sloja. kada sanjamo frontalni korteks i limbički sistem ne komuniciraju i zato nam često snovi “nemaju smisla” i refleksija su emotivnih procesa iz limbičkog sistema bez racionalnih procesa (čitaj: kontrole) iz frontalnog korteksa.)

Prvo, nismo išli na glavni ulaz dole kroz hol fakulteta, išli smo iza zgrade i ušli u hodnik pomoćne zgrade. Rekoh sebi “uh, jebote pa ovo nije tako strašno. čak i može da se prolazi svaki dan do sobe i nazad u grad.”

Prva dupla vrata (sada je vec sve izgledalo kao neka poluraspadnuta bolnica bilo gde u Srbiji) su već bila prvi level ove nove igrice igrice. Sada nas zamišljajte kao pacove u lavirintu koji idu u drugi kraj kaveza na odmor i rekreativne aktivnosti. Za početak nisam siguran da Procedura zna da li je ovo “pravi” put ili ne, ali tako samouvereno rizikuje da mi je bilo prijatno i nastavio sam dalje.

E da, ranac sa stvarima i kompjuterom mi je ostao u menzi.

Nastavljamo dalje i iza sledećih vrata je hodnik koji mi je relativno poznat. Sa leve strane se uliva taj poznati(ji) hodnik i on je ispod nivoa ovog kojim sada hodamo. Voda je prešla skroz preko mermernog poda i došla je skoro do pola stepenica. Vide se rupe koje su majstori izbušili da kroz njih oteče voda kada krene nazad. Samo su povadili par elemenata poda, elegantno rešenje. Brutalno-i-vanredno-stanje-style rešenje ali mislim da je skroz opravdano i na mestu.

Sledeća vrata su bila “malo” teža i iza njih je hodnik bio potpuno u vodi i sa velikom plutajućom platformom koja podseća na onaj slab koji se stavlja ispod pružnih šina. Tako je bio tāman i mislim da je čak negde bilo i one crne smole za zastitu drveta, ali jako malo posto smo morali na kraju te platforme da legnemo i prekotrljamo se bočno da bi izasli iz hodnika a ostali smo čisti od smole.

Putanja plutanja je u obliku elipse koja frontalno prolazi kroz hodnik, i na najtanjem delu je debela oko metar ipo do dva, a dugačka je koliko i hodnik. Slab dolazi do ivice na ulazu, i do ivice na izlazu. Kada je blizu ivice na ulazu prekobeljaš se i uđeš na platformu, kada je na izlazu legneš i prekotrljaš se kao kroz vrata lifta koji se zaglavio na pola. Sa sve tim full rizikom da ti odseče noge od trupa.

<kmeee>Sve je u stvari vrlo opasno i cela ta platforma koja pluta  može da zgnječi čoveka kada se prebacuje preko kraja i izlazi iz zgrade, pošto je dugacka nekih pet-sest metara, debelo je to sve i masivno. velika kolicina kretanja i tezina svega toga. i nema nikakve ganrancije niti zastitnih mehanizama moze da se desi da dok si na ivici i prebacujes se na suvo, da te ovo prosto spljeska i polomi te zivog…</kmeee>

U duhu osvajanja nove putanje u jednom cugu smo samo prošli kroz ovu mašinu za mlevenje mesa netaknuti i izašli na krov studentskog doma. U hipi oazu.

Mali je ovo studentski dom, dva bloka. Dva velika ravna krova na kojima se sada dalje odvija novi život. Ovo je san gde “Ako kod studenata može da se dešava život, dešavaće se. U napred.”

Neko je iz drugog bloka izneo đitru na krov i muzika je prvi taj neprimetni, a sveprisutni sloj punog ukusa ovog hipi-mikrosveta u kojem smo se našli na samo pet minuta od zamagljene menze sa brkatim kuvaricama. Nismo se tek tako našli ovde, prošli smo kroz “nezvaničan” prolaz i prilično svaka raskrsnica je bila rizična, ova poslenja – po život. Normalno.

Gore na krovu, jako jako sparno i sunčano. Proleće neko. Zeleni su šuma i nabujala trava. Čak je i blato delovalo sveže-novo, nekorišćeno nekako i puno energije za još jedno leto do potpunog umaranja pred jesenju dremku. Bilo je baš ono popodne posle kiše dok se još sve cedi i oseća miris pokisle šume i svežeg blata. Ekipa na basket terenu između dva bloka je čak mogla da igra basket pošto teren ima neku čudno dobru (socijalističku) drenažu i kanaliće sve u krug. Kao da igraju basket na nekom pustom ostrvu. Uz muziku i golišave ribe što drkaju na njihove bakset-poteze gore na krovu. Mislim da je njima bilo najbolje, imale su ove kreativne “kilave i not so sexy” da im sviraju i drkaju na njih, a dole ispod na terenu su gajile volove za jebanje as such.

Stojim i gledam ovu super scenu i prvo što mi je palo na pamet je da moram svaki dan da provlačim kompjuter kroz one čeljusti za mlevenje mesa i odmah prebiram po mozgu da nađem bolje rešenje i biram koji kompromis mi je okej da prihvatim jer mi se ne rizikuje da jednog dana samo prekinem da radim na tom svom najbitnijem projektu u Univerzumu. Prekidanje projekta nije opcija. Čak ni izolovana hipi ekipa gusto pakovane sreće i slobode mi nije dovoljan razlog da rizikujem svaki dan hard diskove i uptime. Ne. Pri tome, ranac sa opremom mi je ostao (iza sebe), mislim da je u menzi. Ovo je sve jako atipično za mene. Uradim jako retko takvu stvar kada procenim da sa “security through obscurity” mogu da se poigram i da uradim sam act jer emitujem ljudima da prosto misle da je moj ranac jedan od mnogih nezanimljivih rančeva od kojih ništa na ovome svetu bitno ne zavisi.

Vratio sam se po ranac. Odabrao drugu putanju za nazad. Ušao sam na MAIN vrata od doma, ušao sam u prvu gajbu sa desne strane, povezao sam se na net i nastavio da razrađujem strategiju dalje. Hippie u meni mi je govorio “Pičko, pičko, pičko, pičko… biraš lakši put.” Da, bio je baš gadan osećaj da mi hipi-ja racionalnom-ja kaže da je pička, ali to mu je i posao u ostalom. Moj posao je da misiju iznesem do kraja. Ne u velikom stilu, do kraja.

*prva vrata desno su se otključavala kurcem. obožavala je me je. više moj kurac nego mene samog. good enough for me.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s