Kosmičko jebanje – šta drugo

Ne razgovaram sa ženom sa kojom živim. Komuniciramo ali ne koristimo reči. Živimo u ručno pravljenoj i toploj drvenoj kući. Okrugla je.

Iznova i svakodnevno orbitiram između kuće i šume. Doletim u kuću, doletim po nju i njene grudi i njeno sve. Istačem sve iz sebe u nju. Jedem običnu hranu posle tako premoren. Svarim malo i odmorim, letim dalje u šumu i sečem, uređujem je. Nastavljam raw job.

Lako.

Vidim je sa brda, šeta kroz dvorište. Gola i okrugla. Letim grudima kroz vazduh na dole, valovoto i u krug. Prolećem do nje i uzimam je. Polugolih tela letimo kroz svež prolećni vazduh. Skidamo se na putu kao orbiti.

Toplo je od trenja vazduha, oslonac nam je “gore” zbog ubrzanja. Imamo krevet od “plafona” vazdušnog zida. Jebemo se i letimo kao antimeteori. U jednom dahu, onoliko koliko mogu da izdržim da je pronesem do gore.

Orgazmiramo i širimo se u svim pravcima. Rotiramo se kao zvezde i stojimo. Lebdimo na trenutak. Nosim je dole. Idemo kući. Tamo nas čeka sve što nam treba. Naš prostor, naša drva i naša vatra.

Ne možemo da hodamo po zemlji od uzbuđenja i lakoće. Pravimo sve ručno šta nam treba. Igramo se, kreiramo/pravimo/materijalizujemo oblike našeg beskrajnog jebanja.

Naša kuća je tako nastala. Svaki bit. Sve za šta se uhvatiš je oblik jednog našeg talasa svega. Sve što vidim i sve što dotičem i sve što čujem je talas nas. Od nas. Za nas. mi smo u njemu. Nosi nas.

Možemo sve. Ceo atar sam uzorao. Lako.

Ona samo prima i prima moju energiju. Osećam se kao konvertor materije u seksualnu energiju i dalje u kuću. Jedino kada teče kroz mene – jedino se tada osećam živ. Tada vidim, tada čujem, tada mi rade osećaji ukusa i mirisa.

Elektron sam oko jezgra koje pojebem da bi se uopšte okretao i leteo.