Sačma filozofija

#short-short-version

Čak i kada mi je postavljen ultimatum, čak i kada mi je puška na čelu – imao sam opcije. Zamisli spektar opcija bez sačme na čelu! :D

#long version

Čak i kada mi je puška bila uperena u lice, čak i kada mi je postavljen ultimatum – imao sam beskraj opcija.
Ultimatum je zahtevao da se vežem lisicama kako bi mi se pucalo u noge – u suprotnom puška je već bila na čelu a smrt zapeta čekala.

Sećam se trenutka, sve je bilo suvo i kristalno jasno. Mozak je zaista čudo. Um se ispraznio u trenutku, sve gluposti ostale iza mene. Celo moje biće se zauzelo da reši situaciju. Zadatak je inicijalno bio jako prost – poslušaj i preživiš (možda, nisam ni razmišljao šta se dešava posle pucanja u noge). Poslušao sam. Vezao sam se.

*u startu sam odbacio kurčenje i herojstvo, racio je povukao ručnu na vreme i preuzeo kontrolu

Sledeći zadatak. Izgurati vezivanje i pucanje u noge. Neverovatna je i razlika trenutaka pre vezivanja, i trenutka posle vezivanja. Trenutak pre vezivanja pucanje u noge je delovalo daleko, bilo je potpuno nerealno. Trenutak nakon vezivanja – pucanje u noge je bilo izvesno i potpuno realno. (ovde negde je počela dilatacija vremena) Tada, imao sam munjevito brz mentalni prolaz kroz moguće scenarije. Bavim se rehabilitacijom nakon hirurških intervencija na ekstremitetima, nakon povreda – i mozak počeo sa procenama i analizama scenarija pucanja u potkolenice i stopala. Računao sam vreme oporavka, potencijalnu trajnu telesnu štetu, invaliditet… nove realne životne probleme. Ali životne probleme. Sada, šest meseci nakon ovog događaja osvešćujem da je ovo zapravo bio proces u mozgu koji me je spasio izvesne smrti. Bavio se životom, ne smrću. Čak sam u jednom trenutku došao i do plana gde radim i živim u invalidskim kolicima – živim i radim. Okej, još pre nekoliko godina sam mentalo prošao takav scenario. Razmišljao sam o svom načinu življenja u periodu kada mi rapidno opadne kretna sposobnost, bilo mi je logično da isto tako rapidno povećam maštalačku i intelektualnu aktivnost.

Back! Nakon vezivanja i nakon ulaženja u novu izvesnost, sledeće iz ultimatuma – pucanje u noge, sistem mind-body je opet reagovao. Počeo sam da se branim. Sve ono o čemu ste nekad verovatno čuli. Krene snaga iz čoveka a da nije ni znao da je ima. Slobodnom sam rukom uhvatio sačmaru za cev i usmerio od sebe. Manijak je odmah pucao, srećom sačma se rasula u stepenište iznad, zid hodnika i jedna ulazna vrata. Niko nije povređen. Svi u zgradi su još uvek bili na sigurnom. Naljutila ga je moja reakcija pa je izvadio iz džepa čeličnu teleskopsku palicu i vezanog me mlatio po glavi i celoj desnoj strani tela. Na trenutak sam izgubio svest i to je valjda bio taj okidač. Pokidao sam lisice (očigledno nisu bile prave, imao sam sreće ali i zamalo pokidane tetive na zlobu ručja), odbranio se od puške i oteo je. Sve je prošlo zen cool. Efikasno i uz minimalno, minimalno nasilje sam se odbranio. U sledećem trenutku sam se našao ispred svog napadača sa njegovom puškom u mojim šakama. (nisam imao u svesti da je puška bila prazna. jednog pucnja se sećam drugog ne. u svakom slučaju sam odbacio njeno potencijalno korišćenje.)

Međutim, napadač je bio neočekivano opremljen i u sledećem trenutku sam se našao sa tom praznom puškom pred njim kada je on potegao revolver. Opet situacija sa novim opcijama. Tada je kod mene nastupila amnezija. Najbitniji detalj tog sledećeg parčeta vremena je bilo opet – odbacivanje nasilja. Opet nisam glumio heroja. Znam, znam, znam. Herojski je umreti u borbi i branjenju svog života. Klingonski čak. Štos je u tome što ja nisam ni Klingonac niti heroj iz bajke:D Ja sam tada branio svoj timeline. Znam da mi je bilo bitno da nekako izguram taj konflikt i nastavim sa svojim petljanjem po životu dalje.

–

Nešto zanimljivo sam osećao dok mi je za vratom kao krme disao taj tip. Bilo mi je jako neprijatno svakog trenutka konflikta. Neprijatno zato što sam prekinut u pisanju, zato što sam prekinut u sred-srede tri jako zanimljiva projekta, prekinut u svom trenutku mira i relaksirane eksploracije novih svetova.

Jedina stvar koja se nazirala na horizontu uma, za vreme trajanja konflikta je bio samo taj povratak kreativi i svom izrazu. Čak sam na kraju tog potpunog haosa, krvav i premoren od borbe stavio kompjuter u stand-by mod (da, u RAM memoriji sam imao solidne količine teksta na kojima sam radio u tom periodu). Bilo mi je ključno da preživim, sačuvam oči, glavu, šake i dupe za sedenje kako bih to sve završio.

Takođe sam osetio da je taj naoružani čovek zapravo neizmerno slab. Tu ispred mene, besan i neobuzdan. Divlja, puca, rvemo se, koprca se, ludi preko svih granica – potpuno van razuma. Osećao sam se izuzetno nadmoćno sa svakom preživljenom sekundom. Postavka nije bila fer, moj deo uloga na kocki života tada je bio neizmerno bitan i vredan. Dok on, čovek očigledno odustao od svega jer je otvorio sebi opciju da umre od moje ruke samoodrane. Niko od nas nije mogao da garantuje ništa u borbi na život ili smrt. Ja sam od starta garantovao da je meni bitno. Sada, posle svega se još više uzdam u svoj nesvesni mozak, pod amnezijom jakog stresa i samoodbrane. Uradio je automatski i bez svesti ono što nam je bitno. Sačuvao nas je jer ima plan za dalje.

–

Život je hteo da u sred vožnje menjam motor i točkove. Tako se osećam. Mašina koju vozim sada je drugačija. Ako sam kao teenage omladinac doživljavao jaku magiju i ushićenje prostim hodanjem ulicama Smedereva, igranjem košarkaške utakmice, skakanjem u Dunav… sada osećam neki vid osvešćene magije. Te iste magije. Osećam osvešćeno bogatstvo življenja. Dešava mi se da nekoliko puta u toku dana upadnem u taj momenat kada vreme stoji, trznem se i kao “vau jbt, uštekao sam još pola sata. ni sekund nije prošao, još uvek imam čuku ipo do posla“.

I ne, nisam postao Betmen. Nemam korporaciju koja mi pruža noćno odelo sa kojim uskačem u sve svoje preostale strahove i cepam dalje, nemam odjednom magično sve sigurnosti života i izvesnu budućnost. U tom nekom smislu život mi je ostao potpuno isti, sa razlikom da sam odmah nakon preživljavanja napada ozbiljnije shvatio svoj posao i ritam spavanja/rada/pisanja. Imam ista dnevna dešavanja kao i ti… kupovina kafe i mleka u trgovini, spremanje salate za obrok, ribanje wc-a i kade (kad baš dogori i bude me jako sramota me od sestre koliko sam lenj), odlazak na posao, hodanje ulicama, javni prevoz, auto, facebook, mejlovi, pisanje, zveranje u zvezde, gledam i grlim u drveće, iznerviram se kada pukne net i moram da resetujem ruter, volim kad mi baba spakuje brašno za proju, volim da se lepo spremim za posao ujutru, volim jutarnje treninge, vučem neke knjige po rancu, čitam na sitno, pišem to svoje najveće što već pišem, muziku ne isključujem. Imam utisak da ako mi muzika stane to je to. Kraj.

Ali sve je drugačije:D Potpuno sam relaksiran. Da, imam osećaje stresa i fizičke senzacije, ali kao da su samo na mehaničko-telesnom nivou. Um i duh su mi čisti (čistiji). How typical ha? :D

–

Point is:
Sada, kada puška nije uperena u mene – spektar opcija je beskrajno veći. Jasno vidim da je veći. (pun intended:D) Verujem da ste i vi u sličnoj situaciji sada. Nema puške ispred nosa dok čitate ovaj tekst. Iskoristite poziciju.

…hmmm, koliko bi bilo ironično naterati nekoga puškom da pročita ovaj tekst? da, to bi bio neki sarkazam-horor-style mučenje. neki japanski režiser enlajtment by force style. ma… provaljena fora u svakom slučaju.