Sloboda je od svih stvari najpreča!

Roditelji stidite se sebe, stidite se svoje dece i stidite se svakog zrna svog života ako vam deca nisu spremna da umru za slobodu. Sada i odmah.
(roditalji, savet da sasečete ovaj potencijalni stid u korenu: Vaša deca nisu vaša deca;))

Živim zaista čudan period. Moja rehabilitacija i re-integracija u društvo ulazi u drugu godinu. Šta se zapravo desilo? Desio se zločin. Nije mi dozvoljeno da umrem za slobodu. Khmm, khm.. Veoma je klizav teren ovo, kada se priča o namerama ega, i ovako rečeno u prethodnoj rečenici ne znači ništa osim jeftinog licemerno-palanačkog pokušaja privlačenja pažnje na sebe i svoje delo. To da “mi nije dozvoljeno da umrem” ne odnosi se na sam trenutak izbavljenja iz nervnog sloma i realnog finansijsko-psiho-fizičkog problema u kojem sam se našao. Taj deo izbavljenja je temelj mog ponosa na moje najbliže i na sebe.

Drugi deo “dozvole za slobodu” me mori. Kako sam se uopšte našao u takvim govnima? Jednostavno – rođen sam u nepreglednom prostranstvu neprovidnog mulja straha. Deo temelja tog straha potpuno razumem i ne mogu da ga osuđujem. On je iz materijalne nesigurnosti, duhovne bede i nemanja intelektualnih kapaciteta.

Ostatak straha ne mogu i neću da razumem. Zove se kapacitet za muda. Kultivisanije bi to bila neka hrabrost u pomirenju sa sobom i svojim najbližima. Onaj deo jebote kad si zadovoljan sa sobom, svojim životom i svim svojim izborima. Znam ja da je ćale bio za javnost ponosan na mene što sam onomad u Briselu pravio istoriju a krenuo sam odavde sa štapom i kanapom. Samo ne znam što mi to u prvom licu nije rekao već se plašio. Ma nije on jedini, svi su se tako ponašali. I naj-ortak tamo sa mnom u Briselu. Bila je to velika stvar koju sam hteo i krenuo korak po korak do cilja. Očigledno veća od mene. Već sada mi deluje daleko i skoro pa nemoguće da mi maltene treba napor da se setim kako sam uopšte uspevao da 12 sati dnevno živim za ideju. Tako pet godina.

Završilo se simbolično tragično kao i skoro svi pokušaji promene u Srbiji poslednih dvadeset godina (to je ono što ja znam iz prvog lica a da sam koristio otvoreno mišljenje). Ugušili su nas homofobi, desničari, fašisti, korporativni fašisti i nacionalisti. Ako nekome škripi razumevanje ovih termina, to su oni ljudi koji mrze i uništavaju sve ono što je različito od njih – sve i svakoga koji su različiti od nepismenosti, sile i nasilja. Uhvatili su nas za noge, odvukli dole u mulj i priklali tako dok smo se pride gušili u govnima. Svi smo pokidali ruke iz ramena držeći se za tu oazu koju smo zidali neko vreme. Niko nije preživeo i Piratski Pokret je ritualno zaklan. Sada se naši duhovi kreću okolo i možda će se neko negde materijalizovati ponovo ali ništa ne garantujemo. Ne znamo. Zadržali smo taj refleks života, ali prošlo nam je svima nekih desetak godina života. Svi znamo šta to znači. Meni su trebali meseci da ovo napišem i javili su mi se tikovi na licu kada mislim ozbiljnije o ovom porazu.

Juče ujutru sam sticajem okolnosti zakačio na Radio Beogradu 2 emisiju “Demokratski Bez Muke” i razgovor sa legendarnim Lazarom Stojanovićem. Ni sâm ne znam koliko sam već puta sedeo na parkingu sat i kusur vremena samo da bih zadržao nit dragocenih razgovora i čitanja. Moram da priznam da nisam bio ni siguran da je Lazar živ, a još dalje mi je bilo od pameti da je tako neprikosnoven i lucidan. Pravi uzor. Trenutak i radijska emisija koji menjaju život. Retkost.

Moja oduševljenja takvim razgovorima najbolje staju u slike koje mi se javljaju pred očima dok ih pratim. Juče sam bio u tom običnom raju. Običnom jer sam sedeo u automobilu na parkingu i posmatrao drveće, ptice, decu i ljude dok je na mene pazilo jako prolećno Sunce. Provalio sam eto tako uz put ni kriv ni dužan, da oko devetke jako zgodna matorka šeta svoja dva bela mala psa pre posla pa odmah zatim seda na taksi i pali dalje u dan. Pustio sam svoje želje i oči da se igraju. Prosto, sve je postalo užitak kada je Lazar krenuo da trsi kroz gustu prašumu predrasuda, dogmi i ksenofobije. Topio sam se.

Prateći emisiju video sam sebe u Radio Beogradu sa zahtevom da mi je snime i daju na eksploataciju. Tog popodneva sam to i uradio. Bilo je zanimljivo doći do sadržaja koji producira naš “Javni Servis”, provalio sam uz put nekoliko zanimljivih social engineering hack-ova. U svakom slučaju sve je bilo na talasu te lucidne i žilave slobode zbog koje i pišem ceo dan skoro bez pauza.

Malo pre ćale nazvao. Opet smo se objašnjavali u nedogled oko nečega gde se najdublje razumemo i delimo stav. Tipičan razgovor, samo smo sada deset godina stariji i sa deset godina starijim željama:D

Eto ipak sam back on trax. Ćale je moja muza. Priznajem. Evo, priznajem i da sam preorao ovaj kraj sveta jer sam bio u prelepoj kontri dokazivanja da mogu da napravim Piratsku Partiju, ali posebno – da dokažem sebi da vredim, imam kapacitete i da sam živ. Dokazao sam i živ sam.

Nekoliko zanimljivih stanica sa tog puta vredi izdvojiti. Jedna, možda i najveća koja ne prestaje da me fascinira je činjenica da sam gledano iz ove tačke pre pet godina bio praktično nepismen, neobrazovan, dezinformisan, zaključan, isfrustriran, slab, uplašen i ljut. To najviše govori o nivou primitivizma našeg društva. Na tom svom putu donošenja novih digitalnih sloboda u Srbiju rešavao sam gomiletinu ličnih problema. Za slobodu su prvi pali homofobija i ksenofobija. Usledila je serija razrešenja raznih ličnih frustracija.

Pored svega toga često moram da crtam ćaletu da sam normalan čovek koji želi ljubav, decu, mir, rad i blagostanje. Jedina moja životna frustracija danas leži u samoj pomisli da ću možda to morati da radim sve do tačke dok im se u rukama ne nađu unici na čuvanju. Posebno baš ta potreba ljudi za razmnožavanjem svojih i samo svojh gena me posebno užasava. Negde mislim da je to seme fašizma, diskriminacije, ksenofobije i mržnje. Sumirao bih to u jednu rečenicu-slogan: Deca nisu fašizam. Samo moja/naša deca/loza – je fašizam!

Znam da ovo već boli i mamu i ćaleta, dok se ostalima iz familije baš jebe za sve ovo jer kapiram da me nikada nisu ni čitali ni uzimali za ozbiljno. Ima izuzetaka ali ovo je već previše dizanje ega sa moje strane.

Moj odnos sa roditeljima i familijom se najbolje ogleda u nekoliko sledećih antagonizama:
Oni misle da je inteligencija je hendikep. (I da zato što sam previše slobodan još uvek nemam decu, ne krstim se i ne slavim slavu.)

Ja mislim da je lepota je glupa. (Zato se valjda i ložim na starije i jake žene:D A lepota jeste glupa i nema ništa negativnog u tome)

Roditelji su iracionalna bića. (I ovde je svaki komentar po mom mišljenju suvišan. Uveo bih zakon da kada neko napravi dete da mu se na čelo istetovira “IRACIONALAN SAM! SKLONI SE!“)

Nego, da se vratim na ovaj biser od juče. Overite transkript razgovora sa Lazarom Stojanovićem.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s