Jato

Jutros sam (opet!) sanjao “Po šumama i gorama“, i plakao od sreće što je postojalo to jedinstvo, rešenost. Te vrednosti. Tu i tamo neki smisao.

Ovih dana se palim da opet dovedem sebe u stanje gde sanjam letenje. Da opet letim. Ali da ovaj put u jatu!
Vraćam se tako sa posla, hodam. Obično kada idem kroz prolaz blizu gajbe maštam da se iz njega vinem na gore i letim. Nemam ideju zašto baš tu. Običan prolaz kroz zgradu, stubići ispred, parking dalje… Ni blizu one poljane koju sanjam ceo život. Kuća mojih predaka, “Blagonjici”, Crna Trava. “Najravnije domaćinstvo u selo.” Samo se nađem tamo, na sred dvorišta. Skoro sto godina u prošlost. Iza mene mali bor, levo je ulaz u kuću sa onom niskom ogradicom da ne mogu kokoške da uđu, pravo su ambar i tor. Koso ulevo i ispred je ta nova kuća koju je deda počeo da zida i nikada je nije završio.

Sâm sam. Uvek sam sâm u tom snu. Nit je dan, nit je noć. Sve prijatno, u slika u boji i lepo. Mirno nebo. I nije nikako ono Gibsonovo TV nebo. Ne! Nekako je baš nebo sa početka dvadesetog veka. Obično lepo nebo. Kad bolje razmislim, nije baš obično. Nije mi tako daleko kao ovo nebo sada. Kroz to nebo u snu letim, deo sam njega. Moje je. Moja pozicija moći.

Po pravilu letim kroz to nebo kada hoću da odem, da odletim do Nje. Još uvek je nisam našao, ne poznajem je. Nisam je dodirnuo. Ali znam, osećam da nije dalje od horizonta. Ne može da bude dalje. Znam da je tu.

Zaletim se, trčim! Trčim iz sve snage, osećam korake, osećam duge korake, stopala, prste stopala, travu pod nogama, vazduh po licu, kroz kosu, na šakama dok zamahujem u sprintu. Trčim celim svojim bićem kao toj štali ispred mene. Opušteno, obavezno sa dubokim disanjem. Baš duboko disanje. I uvek, poslednji najjači korak, najduži i najlepši pred odskok zajedno sa prijatnim i jakim izdisajem – izdisaj kao raketni pogon. I gore sam!

LETIM!

I letim disanjem. Osećam sve. Inerciju, vetar, ubrzanja u stomaku, zamajce, nedostatak kontrole, gubljenje kontrole, vraćanje kontrole. Sušenje očnih jabučica od vetra. Strah od visine. Kada stanem noge vise. Frka! Pustim se malo na dole, uhvatim loop i letim dalje.

Ka njoj. Tražim je. Samo napred. Negde. Baš tamo gde treba. Iznad sam.
Da li da joj se astralno projektujem u sobi? Da li da joj poljubim vrat dok spava? Da li samo da je omirišem, da samo prođem pored nje?! Sad mogu sve!

Mogu sve ali ništa! Mogu do Južnog Pola! Odem i do stratosfere, zaronim u vakuum. Bez problema. Može! Hej, može stvarno! Probao sam! Nije ništa posebno, samo mora brzo da se leti. Sve je to kul. Vidi se lepo da je Zemlja jedna lepa lopta, atmosfera je baš super. Pogled na horizont iz stratosfere je nešto što nikad ne uspeš da vidiš dok hodaš stopalima po tlu. Jebi ga. Tako je.

Sve je to kul i zaista posebno, ali! :(
Sve to nije ona. Svemir nije ona. Nikada neće i ne može biti ona.

Ma svi već znaju, hoču da umrem u konačnosti. Da osetim smisao na dan. Na samo jedan dan. Da me nema posle. Dosta mi je. Više nego dosta.
Ja sam običan čovek. Kajem se tako po nekad, kurčim uglavnom i to je to. Jebote, mali sam u ovom Unverzumu. Hodam tako, gledam gore u nebo, u zvezde, dišem hladan vazduh, moj slab organizam je na milost i nemilost fizičkom okruženju. Šta ja mogu da radim i uradim sem da dišem i živim. Vidim da postoji kraj, samo vidim. Još uvek ne znam, ne osećam. Telo me služi. Prsti, palac ovaj gnojav zarasta. Glava sa ožiljcima, kao da se ništa nije ni desilo. Spavam kao zaklan. Budi me dignut kurac u krevetu a ptice na prozoru. Prekidaju mi letenje.

Gde sam ja to u stvari? Gde?! Šta je sve ovo?! U najdubljim snovima mogu da me posete jedino Jeanne Michelle Jarre i Porcupine Tree. Ne sećam se drugih. Ovaj prvi elektronski teče kroz etar tvar pa u jednom trenutku mi samo prodre u najdublji san. Ne smeta uopšte, samo se ugnezdi i prisustvuje. Podeli vibracije atoma i molekula celog mog bića, vibrira sa njima. Melodije nam iste, simetrija ista, forma ista. Voda koju pijemo je ista. Tok i fluid isti. Delimo isti unverzum i etar.
Porcupine Tree kada probije u moj san – maaaan! To je jako. Kao da me neki veliki kurac natakne na sebe i jebe najbolje i najjače što može uopšte kurac da jebe u ovoj stvarnosti. Pocepa se iznad mene, otvori se nebo i kroz njega se prospe na mene ta jaka Stivenova emocija, sve te emocije ekipe iz benda. Osetim svaku bit svih njihovih stanja i osećanja. U dubokom sam snu. Baš dubokom snu. Bez zajebancije – dubok san na nivou smrti. Zero. Potpuna isključenost. Mrtvilo. Duboko sam u krevetu, korz taj kauč kada zaspim, duboko u betonu ako zaspim na potu. Baš duboko. Nisam tu. Out of this world. I tamo, baš tamo duboko van svega Porcupine Tree uspe da me dotakne. Osetim potentnost penetracije. Da, jebi ga. Šta drugo može da bude simbol potencije, penetracije, energije i putovanja kroz svetove. Kurac. Dobar kosmički kurac. Ali nemojte da se palite da je to jak, mastan i crn veliki kurac, hjuman kurac.

Ne, ovo je kosmički kurac. On je luk energije i povezanosti. Lanac života i smrti. Nit koja nas sve povezuje. Bit naših bića. Vibracija koju svi delilmo. Ono kad se trzneš pred san, ono kad ti padne pritisak i na trenutak padneš u nesvest, ono kad si na trećem satu trčanja i više ne razdvajaš disanje od znoja, ono kad zajedno svršite, ono kad te samo prisustvo osobe digne.

Ono kad padne puno dobrog snega pa prošetate i škripi pod stopalima. U malom gradiću, nigde nikog na ulicama. Nebo iznad nosi puno pahulja. Beskraj. Koliko god da se upireš da vidiš odakle padaju, ulično osvetljenje pored baca taman toliko da te zavara i uzme ti desetak minuta života na samopouzdanje utemeljeno na glupo postinguće čoveka da razvuče struju do žice u staklu. Batališ sve to. Zagrlimo se na sred ulice praznog ugarskog mestašca. Sneg pada i topi se na vrelim ušima a zadržava na ledenim nosevima. Gledamo se srećni i opčinjeni trenutkom. Ćutimo. Znamo da će reči samo pocepati trenutak. Znamo se. Zato i _zajedno_ ćutimo. Znamo se u svaki atom. Znamo se tamo duboko u svakom našem pogledu.

Idemo dalje.
Idemo dalje!

Hodamo kroz sneg.
Škripi pod stopalima.
Držimo se za ruke.

Ravno vojvođansko selo.
Prazne klupe. Velike kapije. Lepi drvoredi. Lepe i dugačke ulice.

Sve je belo.
Još uvek samo sami.
Ma i ne znamo koji je dan u nedelji.

Sada možemo sve.
Sada smo zajedno i pripadamo jedno drugom.
Sada postojimo samo mi, ovaj sneg, ove ulice i ovo mestašce.

Nebo nam daje pahulje i beskraj.
Hodamo grudima kroz ulice.
Razdrljene kragne i zamršene kose.
Dahćemo i gurkamo se kroz ulice.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s