Spremanje leka bolje leči nego sam lek

Sanjao sam da pravim neki film. Ne, gledam nekog tipa koji pravi neki film… I bila je neka teška scena na kraju gde je režiser sebe stavio u neku klopku u pokušaju da depersonalizuje sebe, svoje delo, čak i tu svoju nameru da zapravo nije baš _on_ taj koji sprovodi to odvajanje od ega.

Maltene je plakao i cupkao u svemu tome. Ponavljao je i ponavljao to trzanje. Trzanje u toj crnoj i mašinski baš lepo izrađenoj klopci pred kamerom. Umalo nije ugušio sebe u tih nekoliko poslednjih kadrova filma. Na trenutke ljudi na setu su zaista imali utisak da se snimak pere od te _ličnosti_ koja ga pravi. Ovaj je sebe iznova i iznova zaključavao, otključavao, sklanjao lice od kamere, tražio ugao, zatezao i skraćivao lance koji su držali tu celu klopku. Klopka je inače izgledala kao neki veliki jako lep mat crn lonac, sa jako kvalitatno izrađenim poklopcem koji idealno fasuje. Sve to veliko da u njega može da stane čovek. Vezani lanci za njega su podsećali na ona tri lančića od kandila što stoji pored ikone na zidu – sve to samo skalirano uvećano na ovaj veliki, baš lep položen lonac sa tri lanca koji se od spoljnih zidova pružaju na nazad i skupljaju u jednu vezanu alku prikovanu za pod iza dna lonca. Da, sve baš izgleda kao položeno veliko kandilo samo što se lanci ne susreću iznad otvora nego iza danceta, i prikovani su za zemlju. Toliko je bio lep taj lonac, da se čoveku prosto odmah javlja želja da se igra sa njim, da se zatvara u njega, da ručno oseti kako je moguće da poklopac toliko lepo fasuje.

Inače set je bio potpuno beo, sa tim crnim loncem okovanim u lance, i rediteljem u svom svakodnevnom izdanju ispred njega, u njemu, na pola u njemu… Mi (filmska ekipa) smo svi bili u mraku iza kamere. Ono, klasičan pogled sa ćoškom konture kamere i mrakom okolo, po neka senka čoveka, žar cigarete u mraku… Sve jako tipično, baš kul i prijatno dok se ovaj samo-kažnjavao, ubijao i kidao na sceni. Nije plakao, nije ni tražio ništa, ali gestikulacija tela je bila toliko teška i jasna da je svima na setu bilo zaista duboko neprijatno. Nekoliko jadnika iz ekipe je čak i likovalo nad velikim rediteljem koji bukvalno ispušta dušu na sceni. Da, naravno da su oni normalni ljudi iz ekipe pomišljali da prekinu ovo, na privi pogled ponižavanje, ali ti pametni ljudi vrlo brzo su shvatili da je sve ovo jako bitno tom čoveku pred kamerom i na kolenima, i nije bilo mesta za nasilno prekidanje nečijeg toka života. Sitne duše od unajmljenih idiota koji su razvlačili kablove su prosto ignorisane. Na kraju snimanja su i oni podvili rep, neki su prosto otišli, ma pobegli glavom bez obzira pred iskrenim srcem i ne pitajući za dnevnicu, dok je drugima bilo neprijatno da pogledaju reditelja u oči.

Zapravo ne znam tačno kraj snimanja/sna, imam osećaj da su tog mučenika-reditelja ona najveća govna od ljudi ipak na kraju počeli da cene i poštuju, dok su ovi normalni iz film ekipe prosto bili srećni i zadovoljni da rade to što rade. Srećni što su živi, srećni da posle radnog dana grle partnere i decu u sigurnosti svoje (uglavnom iznajmljene) gajbe.

.

Sad, u tim poslednjim kadrovima tog  _mog_ sna, već kapiram da je negde oko pet ujutru i da je vreme da ustajem iz kreveta kako bih sebi spremio lek za grlo (neposredno pre nego što sam zaspao osetio sam da će to možda biti problem ujutru). Po običaju, kada sam video da je 5AM, okrenuo sam se na drugo rame da “dosanjam san”, jer meni to zapravo vrlo često i uspe. Jutros je to bilo samo produbljivanje percepcije i osećaja tog filmskog seta, tog lonca, tih ljudi, tog reditelja koji vadi svoja creva na sto, tog procesa u koji su svi ti ljudi nemo zurili.

U tom “dosanjavanju” je odzvanjalo je u pozadini: “I told you so… I told you so… I told you so…” iz The Undertaker-a od Puscifera.

Ipak, na posletku kada je film završen i distribuiran.  Nekako, niko od publike nije obraćao pažnju na sve to. Svi su ga gledali kao i svaki drugi film. (eto, uvek mi se to “dosanjavanje” isplati:D ovo je poenta:D)

tri sata kasnije, oko 9 jutros:

Razmišljam nešto dalje, dok pišem/editujem ovaj tekst. Kapiram da su glavni simboli sna: taj mat crni lonac, zapravo okovani lonac, proces ulaska i zatvaranja sebe u taj crni lonac, ali možda najviše od svega: ulazak i zatvaranje sebe u taj lonac sa jako izraženom željom i naporom da taj isti proces bude zabeležen sa što manje ličnosti onoga koji zapravo “putuje” u taj crni mat lonac. (jebote, u životu nisam nikad ovoliko puta ponovio “lonac, loncu” u dve rečenice:))

Činjenica da je film, posebno njegovi finalni kadrovi, bio praktično ignorisan od strane publike je kapiram i ta konačna, da ne kažem normalna, aktualizacija odstupanja od sopstava.

Da jebote, kapiram da mi je mozak ipak obradio ovu show-time cuture u kojoj živimo na pravi način. Kulturu u kojoj se za svaki jebeni atom dela, a poslednjih godina i za svaki pikosekund življenja očekuje priznanje ili bar popularnost, a minimalno novac.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s