Popio sam kroše noćas

Juče sam imao kompletan srpski dan. Sa crvenom mašnicom.

Posle nekolko meseci izmišljanja priča, optužbi i spletki po komšiluku od čoveka kojeg u životu nisam video svojim očima, konačno naletim baš na njega. Već sam kasnio na tribinu. Spuštam se sprat niže, palim na prevoz kad ono. Pružim ruku, kažem “Aleksandar”, on odgovara “Šta mi pružaš ruku, nemoj da ti otkinem.” I gleda negde dole u stranu kroz mene. A ja njemu bledo i nezainteresovano u naočari, pošto oči ne da. (ceo dan sam se zapravo dvoumio da li da izlazim napolje, nešto mi sve bilo preko kurca.)

Mali neki čovek, oko trideset i kusur a i zgleda kao 50 godina teškog emotivnog sjebavanja. Ko zna šta mu se desilo/dešava. U svakom slučaju, maksimalno napaljen za raspravu sa željom da raščistimo “šta ja to imam protiv njega”. Preciznije rečeno, napaljen za raspravu ali preštelovano činjenicom da sam duplo veći od njega, i da mi se prosto jebe za skoro sve na svetu.

Pet puta je ponovio svoje umišljene optužbe, posle trećeg puta sam ukapirao da moram da ga saslušam i da kada se desi mala pukotina u priči lepo mu podvučem, po peti, šesti put da ga prvi put vidim, da nemam nikakav problem sa njim i da ako mu nešto smeta slobodan je da me cinme na vrata, da me pozove na telefon. Šta god. Posle petnaest minuta tupljenja sam uspeo. Pružio sam mu ponovo ruku, “overili smo” kao da je sve kul, dao sam mu svoj broj telefona, on meni njegova oba. Malo se zapetljao na neočekivan konstruktivan pristup. Uz put, pošto je dva puta ulazio u stan i izlazio, petljao sa polupraznim telefonima pokupio sam gomilu street-wise informacija o tipu. Naučio sam vremenom da obraćam pažnju na te sitnice.
(“overili” za neki kratak period, realno. izglda kao tipičan komšija svakoga od nas. potencijalni serijski ubica sa neuhvatljivim pogledom. potpuno zaključan i zakočen, šizofren, emotivno potpuno sjeban. dok mu gledam u telesnu refleksiju dođe mi da ga zagrlim i pitam da li ima nekog, i da li mu nešto treba. ono, ljudski. čovek ispred mene skoro pa bespovratno sjeban. ali stvarno nisam imao vremena za njega sada. tu je, upoznao sam ga konačno. viđaćemo se. možda i uspe neka komunikacija. a možda i završimo na naslovki Blica neki dan. jebem ga. ovde su sve opcije uvek na stolu. ali sigurno znam da nećemo da dospemo na naslovku Blica ako nam uspe komunikacija.)

Zakasnim na panel. Upoznam gomilu zanimljivih ljudi. Ponovo se na trenutak osetim kao da nisam u Srbiji (što je jedna od boljih situacija u poslednje vreme). Stoga, neizbežno osvežim još jednom sve svoje srpske frustracije, probleme, činjenice, tupost/glupost društva oko sebe, i blago, baš blago se iznerviram u jednom trenutku zbog svega. Tada je veče već odavno bilo završeno. Pozdravim ekipu, nataknem sluške i zapalim peške kući. Prijatno veče, (skoro) kao i svako drugo.

.

Prolazim SKC i ugledam ispred sebe kod JDP-a nekog tipa i ribu u ponašanju koje signalizira na problem. Noć, jebi ga.

Tipičan batica, a ona tipična baticina riba/drugarica/sestra. Da tako mi je izgledala.

Nalaze mi se na putanji, idem ka Slaviji. U sledećem trenutku jasno vidim da je besan i izbezumljen, i da im je problem u svojoj punoj eskalaciji. Nisam tip koji se šiba po ulicama. I ovaj put pošto vidim da ne zlostavlja devojku/e (pojavila se još jedna ubrzo) odlučim da se ne mešam. On vitla po trotoraru nešto, ove ga obuzdavaju, smiruju.

Međutim umešao me tip. Hodao sam u luku da izbegnem kontakt ali ovaj ipak napada. Direktno, na keca jak kroše u glavu. Izmakao sam se u stranu i refleksno digao gard ali sam ipak popio jak udarac u desno uvo/vilicu. Jebote, pomislih koliko može čoveka boli iznutra kada ide okolo i lema ljude po ulici.

Sve na mestu. Bez krvi, slika i ton OK. Sluške cele ali malo polupane. Bez novih udaraca, to je bilo to.

Osećaj najteže neprijatnosti je bio delić sekunde pred udarac. Ono kad odjednom vidiš neizbežno al’ si u fazonu “Ok, može fajt i sve, ali de nađe baš sa…” i sledi udarac.

Uz sve ovo večeras kada sam čuo gomilu sranja o silovanjima iz prvog lica, o nasilju u kući, o nasilju na poslu, o sredini koja ima koktel autoimunih bolesti koje grizu i ne puštaju zdrav razum.

Sranje.

Nastavim da hodam dalje jer, u trenutku vidim da sam mu bio samo objekat, kanta za trešenje besa. A on kao da je dobio potpunu satisfakciju tim jednim udarcem. Ponaša se teritorijalno kao životinja, dobio je instant satisfakciju i to je to. Tip očigledno u dubokim govnima. A kad je neko u dubokim govnima bolje se skloni ako ne možeš da pomogneš. Ne znam ga, i realno i žalost ne mogu da mu pomognem.

Nastavim da hodam desetak metara dalje, pa čujem opet dreku sa devojkama na njemu koje ga obuzdavaju. Vratim se. Sluške i telefon stavim u stranu na trotoar i rekoh “Ajde.” U tom trenutku su devojke počele da me mole da odem i da se ne mešam. Gledam i čekam potpuno iskuliran. Da, javio mi se onaj osećaj iz dubine da će ova tuča biti “za sve one debile sa ulica kojima nisam naplatio”, “za onaj nokaut u Velikom Gradištu kada su mi uličari oteli naočare na ekskurziji u osnovnoj školi”. Gledam i jasnije vidim da ovaj uopšte nije pri sebi, jasnije vidim da ne povređuje devojke fizički (očigledno su bliski i znaju se). Psihički je sve ovo jako teško za sve. Naravno.

Trajlo je dvadesetak sekundi. Gledam njih. Gledam sebe. Gledam situaciju u koju sam uhodao. Kontam da ipak volim svoj život i volim svoje telo. Na kraju krajeva, živim od tog poštovanja prema životu, radim sa ljudima na konkretnim životnim problemima, ne prodajem neku maglu. Povrh svega, izuzetno mi je teško da nekome nanesem fizički bol, povredu ili nešto ozbiljnije. Teško mi je da to uradim zato što su za mene ljudsko telo i čovek u njemu beskonačan krug uzajamno zavisnih povratnih veza u koje nemam pravo da se mešam nasilnim putem.

Odstupim. Dobro je što je tip na meni iskalio bes, da je udario nekog drugog verovatno bi ga ozbiljno povredio. Pokupim stvari i nastavim dalje. Da, opet mi se javio osećaj nedorečenosti i pratio sam ih desetak minuta da se uverim da se nekako situacija smiruje. Nije napadao druge ljude po ulici, nastavila se agonija sa devojkama dok su se sporo vukli prema Cvetnom Trgu i maksiju. Priznajem, rekao sam sebi “Nije moja stvar.” Prosto, posle toliko sranja za jedno veče nisam imao upotrebljiv motiv za popravljanje Srbije. Zapravo, Srbija mi je odavno ugasila vatru koju sam čuvao samo za nju.

Pošto više cenim svoje šake i glavu od šaka i glave jednog policajca na primer, pozvao sam ih. Tri puta su mi prekidali i rekli da pozovem ponovo da tražim drugu stanicu (očigledno sam bio na granici između dve opštine. ukapiram da se muriji jebe za granice i granične delove, tj. ne prihvataju se odgovornosti i prenose na drugog. Kralja Milana jebote, centar Beograda. policiji se jebe skroz. e, sada pokušajte da zamislite koliko je teško da devojka prijavi silovanje u nekom selu u ovom kurcu od Srbije.). I još dva puta su mi prekinuli poziv jer sam ih psovao zbog toga što im se jebe za sve na svetu a posebno da dođu na teren kada se dešava nasilje na ulici.

Taman kada je problematičan trio zamakao u sporednu ulicu, dovukla se dva kera na koje sam se opet drao, oni mene kulirali “procedurom uzimanja ličnih podataka onoga ko je zvao”. Dao sam im sve informacije u vezi sa sranjem (sada već jako bajate). Pokušao sam još jednom da ih požuirm da poujre u ispravnom smeru, oni mene još jednom iskulirali.

Pljunuo sam od gađenja prema svemu noćas, nabacio sluške nazad izgazio do kuće.

.

*dodat još jedan kompleksan zadatak na lični tasklist: još skratiti vreme reakcije na ulični napad.

One thought on “Popio sam kroše noćas

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s