Mislim da svaki čovek ima pravo na samoubistvo, i da to ne sme, niti treba da bude osuđeno od strane okoline. Sa tom jednom opcijom više, život može da počne i otvori vrata slobodi (bar osećaju slobode). Bez nje, život je zaključan u moranje. Ne dalje od ropstva. Ropstvo sa svim našim precima nad glavom. Nema dubljeg mraka.
Sve dok budemo bili zaključani u tuđim željama bićemo osuđeni na ropstvo sopstvene slobode sa kojom nas iznova i iznova, iz najboljih namera, upoznaju najbliži. U takvom odnosu jedino smrt starijih vidim kao oslobođenje mlađih – ma koliko ta smrt bila teška, a verujem da nema teže smrti od smrti majke.
Ne želim nikome smrt, svoju majku volim, i volim značajnu količinu ljudi oko sebe. Ali zavoleo sam i slobodu koju sam u svom životu jedino uspeo da nazirem kroz maglu.
Od života nisam okusio ništa osim beskrajnog traganja i dubokog bola u okeanu teškog nedostajanja. Znam šta ne želim. Mislim da znam šta želim.
*sa druge strane, odrastanje bez roditeljske ljubavi je razapinjanje dečijeg srca na sred pustinje iovako suvog života. patetičnoj, i u nazad zaključanoj, ljudskoj rasi jedini su “izlaz” kosmički kurčevi nošeni krilima anđela slobode jakog jebanja.
blaeks.wordpress.com 