Polomljeni rogovi

Putujem neki dan nešto kroz Bosnu.

Išo iz Splita za Bg, pristali u sred noći kod neke bosanske kafane. Sendviči, šoranje, pljuge, protezanje nogu.

Ja se probudio iz srednje teškog sna i odlebdim do ispred busa. Odjednom, hladnoća horora poče da mi se zavlači pod rukave i nogavice. Ispred mene ograđena parcela pored kafane. Bočno, na levo od kafane. Unutra jeleni polomljenih rogova. Vidim na keca samo jednog, dva. Priđem i čučnem ispred izmorenih životinja. Tek kroz ogradu vidim dalje, dublje još nekoliko njih. Svi uzdišu duboko. Svi drhte i svi u punoj pažnji – prema meni. Kako sam se približio ustuknuše. Iako bejah uplakan – ne verovaše mi. Osetio sam tešku, tešku muku i premor. Prezir prema nama ljudima. Izrovana trava, pokrivljeni stubovi žičane ograde, polomljeni rogovi, krvava čela i poderana im ramena.

Okovane životinje pored tupe kafane što će ih servirati za malo skuplje pare. Nisu morne od borbe za život, nisu one ljudi očajni od straha. Morne su od zatočenišva. Od oduzimanja im divljine. Njihov beskrajan svet je polomio i ograničio čovek. Tupo i hladno. Za porciju hrane. Pored zaboravljenog puta između dve posvađane zemlje. Savršeno mesto za smrt.

Plakao sa njima svih petnaestak minuta autobuske pauze i vratio se u svoje first wold probleme. Tek tako. Evo ga i blog post na tu fensi temu smrti nekih tamo životinja. I polomljenih fensi rogova. Emotivno. Efikasno. Elegantno.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s