Mi smo deca očaja Čovekovog

Kome su deca uopšte potrebna osim onim uplašenim pičkama, budućim penzionerima “da ne ostanu sami”. Ili, onim Bog-ljudima koji veruju u bitnost svojih gena više i od samog Univerzuma. Ili baš nikome kao teško zaljubljenim budućim roditeljima koji su postali jedno pa opet od svog tog predavanja drugome ne uspevaju da razumeju šta (i zašto) su to zapravo rodili.

Hm. Možda konačno kapiram o čemu se radi. Decu niko nikada neće razumeti, u decu niko ne veruje, u deci niko ne vidi sebe. Deca su čisti i naivni astronauti u beskonačnom svetu ega, sebičnosti i pohlepe. Kakav početak života, a? Zar postoji toksičnija sredina za odrastanje i prvi udah vazduha od ove? Sredina gde su ti već roditelji/tvorci sama esencija opozicije onoga što rođenjem jesi, istog trenutka kada dođeš na svet.

Razmišljam dalje. Kapiram zašto neki ljudi na posletku i “prave” decu. Da podvučem, ceo raspon se računa – od imperativa ega Bog-čoveka pa sve do beskrajne kosmičke ljubavi. To su dva pola jednog te istog očaja – ishod su mali krhki astronauti porođeni u antitezu svoje esencije. Dakle, deca se “prave” kako bi se ubio taj duboki i sveprisutan bol, kako bi se čovek ratosiljao te nevidljive bede i preneo je beskrajno na pokolenja.

Zamislite taj beskrajan niz očaja koji vučete za sobom. Kosmička agonija bežanja. Prividnog bežanja. Niko zapravo nije uspeo da dogura dalje od predavanja bede svom najbližem i najslabijem. Zašiveni smo očajem. I taj očaj je jedina čvrsta poluga koja nas i funkcionalno spaja. How ironic, ha?

Možda naši roditelji sa opravdanim razlogom noćima i godinama ridaju i priželjkuju nama, njihovoj deci, našu decu više od nas samih. Znaju i osećaju “šta je za nas najbolje” – ne manje nego da prensemo bedu i očaj bitke bez pozitivnog ishoda dalje, tamo negde na neku novu decu. Sa te strane ih, evo po prvi put i potpuno razumem. Čak mogu i da osetim elemente ljubavi u tome jer, u istim su govnima bili i oni, realno znaju kako se to bar prividno rešava. Dok mi bez svoje dece i dalje imamo u sebi makar suv leš onog malog hrabrog i čistog astronauta sa svog sopstvenog rođenja.

Da, zaista ne vidim kako je moguće da bilo koji mogući univerzum napravi bića sa više očaja u sebi od Čoveka. U stanju smo tlo pod svojim nogama da spalimo i pretvorimo u prah kako bi beskrupulozno prenosili svoj očaj dalje u budućnost. Sve je ovo jedna beskrajna petlja. I neka se tera u tri pičke materine. Dobro je to što nam je život direktno materijalno zavistan, i kraj svih nas se jasno vidi. Elemente sreće kao takve treba da nalazimo jedino u toj činjenici. I nekako, sviđa mi se petlja u kojoj se nalazim(o). Vidim dve putanje:
1. ako budemo dalje i dalje prenosili očaj brže ćemo potrošiti svoju stvarnost a upiškićemo se od sreće kada se nađemo okupani u beskrajnoj kosmičkoj (u našim glavama realizovanoj) ljubavi
2. dok sa druge strane ako ne prenosimo očaj dalje, potrošćemo svu svoju potencijalnu ljubav na sebe i opet, potrošićemo svaki oslonac svoga postojanja samo na drugačiji način.

Oba ishoda su ista – ostaće tanani smrad na mestu našeg Zemaljskog očaja koji će ispariti zajedno sa svim našim temeljima.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s