Teška inverzija

Setim se pirata, i počne da mi igra leva strana lica (ona što mi je bila paralizovana pre desetak godina. bila neka teška pareza. par meseci sam bio invalid, zamalo pa doživotno…), curi mi nos, teško dišem, cupkam, dugo ne mogu da dišem normalno, znoje mi se dlanovi, jako se unervozim. Počinju fleševi po glavi kako koljem protivnike, beskonačne reke informacija, ogromne mreže povezanih ljudi sa kojima komuniciram, reka novih ljudi svaki jebeni dan, beskonačne debate sa nepoznatima, beskonačno razumevanje za sve ono što nikada nisam ni sanjao da mogu da razumem. Fleševi beskonačnog davanja svoje energije, vremena i svega što imam za to razumevanje – za Svetu Komunikaciju. Posle petnaest minuta takve introspekcije se ukočim u krsnom delu i ne mogu da stojim, ne mogu ni da hodam, ne mogu ni da jedem. Dobijem proliv.

[flashback]
Odavno sam prestao da trčim. Krate mi se noge kada hoću da potrčim. Noge trne od sedenja. Osećam bradu kako raste. Pogledam desno kroz prozor – sneg. Nastavim da riljam po netu. Malo kasnije pogledam kroz prozor – špic leta i duva vrelina na gajbu. Umijem se ladnom vodom, pročitam listu zadataka, teram dalje. Vežem pet dana lagano. U jednom mentalnom toku od tih pet dana, skoro bez spavanja (oko 4h spavanja dnevno), vozim: tehničke detalje za dvadesetak kojekekvih naloga na kojekakvim servisima, što socijalne mreže što tehnički detalji, stalno novi sajtovi, učenje u vezi sa preko potrebnim tehničkim rešenjima u tom trenutku, radim tri “najbitnija intervjua ikad”, pet novih poznanstava za pet dana, precizne strategije za narednih par meseci, meta-povezivanja nespojivih ljudi. Sve, ali svaki bit prožet sa svim ostalim bitovima okolo. Dojajna Internet-machine-people-networks-ideas-media-creativity-brain-like veštačka struktura koja jebote šljaka kako sat, ali _jedino_ gorivo koje prima kroz diznu je moja krv. I ovo nije highlight. Ima još:D Preko svega ide čist, čist iracionalni luksuz: potpuno puštanje u najgušći šum Interneta, i lovim na samom dnu te mutne močvare – serijski me hoće, pa izvučem po neki biser. I još više me hoće posle, ga utopim na gajbicama iza ćoška.

(sada kapiram da sam u tim stanjima već izgubio kontakt sa objektivnom realnošću i da se ceo “progres” dešavao velikim delom samo u mojoj glavi. zaličilo je da hiljade konekcija zapravo radi na nekom hiper-muda nivou. u jednom trenutku sam se čak naložio i da mi je menjanje sveta pošlo za rukom.)

Tada je i krenula metamorfoza. Svaku noć sam se malo po malo menjao u demona. I svaku noć je bolelo sve više i više. U tom trenutku je već bilo kasno. Bilo kakva pomoć bi me jednostavno ubila, to bi bila situacija kao kada bi me neko zaustavio u deliću sekunde na svom maksimalnom trčanju u begu od lava, ubili bi me krvni pritisak i inercija disanja jer ne bi imali “izlaz”.

[metamorfoza] Legnem da spavam – jurcam po podrumima da se sakrijem od sramote jer ne znam hakerske osnove. Probudim se. Ne znam ništa od onoga što pričam u kamere. Ne znam ništa od odgovora koje svaki dan dajem novinarima. Ne znam ništa. Ne znam ništa svaki dan. Proveravam odgovore nakon što ih dam. Nakon što ih smislim ni iz čega. Uvek, ali uvek okrijem da sam pogodio u srž – sve tačno. Valjda su ljudi zato iznova i zvali. Sve na osećaj. Poker. Dobijam svaku ruku. Dobijam i slatkiše. Jebote, ništa na ovome svetu ne pali žene kao beautiful mind. Tada mi je kurac beskonačan omnipotentan demon koji se želi iz petnih žila. Po svaku cenu. On tada može sve. Menja svet. Tada je moj mali i savršeni mikro svet počeo da se pretače u spoljni beskonačni univerzum. I desio se početak.

Saznam da ne znam da ne znam tajne. Plačem i ljutim se. Kidam ruke iz ramena na silu otvarajući kovčege tajni. Nikada ne uspem. Uspem jedino kada dopuzim iz svoje lokve krvi do zidića bunara i bacim svoje telo da pada dole u taj mrak. U strah. A dole su loše zaoštrena drvena koplja od čistog straha. Izvlačenje ljutog koplja nije opcija. To se ne radi. Ostaje zabodeno zauvek. Meso preraste preko. Tek tada otkrivam tajne. Poletim u beskraj jer sam se dokopao najvrednijih dragulja učenja i znanja koje je civilizacija dala. Dokopam se na foru, ne zato što sam zaslužio. Ne dodam ništa a nažickam sve.

Odmah to sve ‘ladno ispolitizujem, i u isto vreme hoću da se ubijem jer vidim kako me drugari gledaju. Pričamo i družimo se kao pravi drugari, a ja posle kao najveća ljiga to prodajem na grame prišljamčen uz skupu medijsku tezgu i valjam za masnu količinu kvalitetnih “medijskih poena”, kao niko pre mene. Zašto to radim?! To zaista nije ok! I tako u krug. Flert sa medijima bude toliko “OK” i “za dobro svih nas” da drugari na kraju dana i nemaju ozbiljnu primedbu, samo se po malo oseća nelagodnost. A ti mediji su isto vreme sama srž problema kojeg hoćemo da se rešimo. To je kao da posle dvajes godina pucanja horsom, sa hivom i hepatitisom, i sa osušenim mudima odem u apoteku da kupim čistu iglu da se pucam odgovorno – ćorava posla. Ali projektovao sam tako jak trip, tako jak hype i slepu veru da su na kraju svi poverovali.

Kakve veze ima slobodna komunikacija nas malih ljudi sa bilo kakvom (novom) političkom partijom, zaboga?! Kada je imala, kada će imati?! Kolika mora da sam kurva da to radim?! Kako sam sebi dozvolio ovakav zločin?! Da li će mi ljudi ikada oprostiti? Ne. I ne treba. Oni koji su na trenutak poverovali nekako su odstupili u tišini, izmakli se. Ljudi. Dok oni koji su verovali do kraja su me najgore izjebali. Na gomili. Hvala im, osvestili su me. Tako mi i treba kad sam skliznuo u verovanje. … [flashback in flashback] A tako je bilo jako i potentno kada sam slikao svoju ljubav na talasima iznova nepoznatih osećanja. Tada, kada sam bio zaljubljen:D Mnogo bre bilo do jaja. Jao, kako sam zapetljao ovaj tekst sada. Nego da podvučem: bio sam zaljubljen, bilo sve ok; pa sve puklo, i izgubio se posle toga na “trenutak”; pa sam ložio ljude oko sebe na neku ideologiju; stigla kazna, tj. re-sync sistema; i eto, malo pre me cunami izbacio na neko potpuno novo mesto. svaka koščica ispomerana i svaki delić tela upaljen; napravio sam neke papuče od trske tu gde sam i sada tražim neke boje, neke četkice, bilo šta jebote, samo da može da se crta; evo tu je i neka žena, ne znam odakle baš ona ovde, ali znam da je baš dobro što je tu; lebdim na njenom mirisu, daje mi baš dobre ideje za nove crteže; drhti mi ruka, nisam odavno:D. [/flashback in flashback]

Znam. Jebe se ljudima za ovaj moj “proces”. I zašto bi opraštali kada sam u startu bio kurva. “Politika je kurva.” – sećam se ćaletovih reči. “Ali ćale, trenutak kada uđemo u politiku, to je trenutak kada će se promeniti sistem. Sam čin našeg ulaska na političku scenu Srbije je početak novog doba – tada smo uspeli!! I niko nikada nije uspeo nemoguće ako nije probao nemoguće!!!” – raskolačenih očiju sam vikao sa osmehom. Svima je jako prijala vera i ta beskonačna energija. Najprjatnija droga bez side efekata – bekonačna vera. Ekipa smerno lebdi na sigurnom oblaku ideja, visoko iznad svih prepreka konačnog, tupog i zaostalog sveta. Ložimo se i ložimo druge. Montirali smo crevo u bulju i povezali na usta.

Ajde sve ova sranja ok. Dođe i prođe, bio sam nezrelo dete u konfliktu sa ćaletom. Dokazivanje, vamo-tamo. Pomeranje planina. Žene. Mahanje kurcem. Ego pohlepa puca kroz plafon. Poraste se. Rešiš sa sobom neke stvari, teraš dalje. Imaš blog, pišeš o greškama. Sistematizuješ ideje baš onako lepo, kako valja. Kao pravi vuk oluje. Sevne po nekad bol kroz ožiljak dok pišeš, taman da podseti da je sve bilo stvarno. A ti se nasmeješ, zaboliš kurac i pogledaš u zvezde. U miru, tamo negde u trošnoj kućici od drveta, bez keša, bez osiguranja i bez firme. Sa nacepanim drvima i tavanom punim lekovitog čaja što se suši. Konačno život dobije natrag mirise kiše, mirise vetra na livadi, drveta, kuće pune čaja, miris pokošene trave, ukus vode iz potoka…
Sir, lebac i lukac na proplanku oko podne kad se ovce smire i odu pod senku drveća. Vraćanje iz planine tik pre smrkavanje i mirisi znoja, šume i teškog posla izbijaju iz košulje. Zagrljaj žene dok sam tako prljav. Noge u lavoru tople vode. Pucketanje vatre i dremka. Njen zagrljaj i prolazak šakom kroz kosu dok me poljupcem budi da se premestim u krevet. Buncam i gegam se do kreveta. Hladna soba i hladno je u krevetu ispod tog teškog jorgana. Eto i nje posle dva beskonačna minuta samoće u beloj posteljini. Dišem sporo u njenoj kosi. Jednu ruku sam joj gurnuo međ’ noge, a drugom je držim za sise. I u snu smo opet na toj livadi od danas. I u snu opet kosim, i ona mi donosi vodu kada mi je najteže a da nisam tražio. I u snu je opet gledam na vetru. I u snu je volim i zbog nje živim. I u snu letimo kroz svemir, nas dvoje, dva semena na ljusci Zemlje. Negde tamo u nekom beskraju. Zar je bitno.
..

…ajde sve to, nego, najveća mi je misterija to što su čak i neki matorci, ulični psi i anarho veterani poverovali da ću uspeti. Kako za ime boga?!
Pri tome, kako je vreme prolazilo postajao sve sam nervozniji lik. Sve više odbojan i komplikovan. Zapetljan i impotentan. Sa debelom listom neprijatelja za odstrel. Sa krvlju na rukama. Sa olovkom u šaci iznad ugovora sa Đavolom. Kad se setim jebote… Jedino je ta poslednja, najbednija opcija davala osećaj najljigavijeg privremenog, onog pravog političkog bogovskog “potencijala” – zapravo otuđenja sopstva za ljigavo političko manipulisanje. Svi i sve ostalo su bili crvi koje nožem skidam sa kože.

Onda se desio period kojeg se ne sećam. Verovatno mozak odbija da ponovo hoda tamo. Neka ga. Ustao sam iz bolničke postelje, ne znam odakle i kako sam dospeo u nju. Imao sam sreće. Uglavnom, izvukao sam se a da nikoga nisam realno ubio. Hteo sam sebe, po treći put kako notes kaže, ali eto ni to nisam uspeo. Postao sam neuspešan serijski samoubica. Malo pre sam u krevetu vozio neku tešku tešku inverziju, i evo jebemu mater već tri sata ne mogu da se setim koju, a znam da je bila baš kul. Mada ni ovo “neuspešni serijski samoubica” ne zvuči loše kao “postignuće” za literarno-idejnu eksploataciju. Neka najplića verzija te fikcije bi bila: ja kao podeljena ličnost, jedna je inspektor Kluzo a druga je njegov pomoćnik koji iskače iza fotelje svaki peti dan i pokušava da ga (me, tj. sebe ili se) ubije novim kung fu magijama. I uvek se nekako na kraju izvčem pa zajedno popijemo čaj slaveći novu razmenu kung fu znanja iz poslednje borbe. Život je valjda ta borba sa samim sobom. Živi smo samo zato što ne znamo da se ubijemo:D

Evo, i dalje gnjavim sebe (možda i još po nekoga na blogu) ovim komoplikovanim dubiozama umesto da hrabro sečem mačem nove protivnike u nekom drugom žvotu, na nekom drugom svetu… Ili nigde… I ništa… Tamo gde nema ni mraka (kako mi ortak reče jednom pijanom prilikom), da budem ništa… Da ne budem ništa. Da bude ništa. Da postane sve!

Zadržaću ovaj notion & style neko vreme. Dok mi ljudi veruju, haha. Kad razmisim, biće zapravo dok mi ova žena veruje:D
Pa kako mi bude.

5 thoughts on “Teška inverzija

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s