Human after all

Shit! Ovo nije moja gajba!

Ok, svi udovi su na broju, nema krvi ni bola. Ok. I osećam da mi muda vise. (znači nije ni hladno). Nije strašno. Ok, vidim stripovski crno-belo. Ali ne ono moderno holivdski snimljeno sranje. Ovaj view je sasvim realan i krzav (mislim da filmadžije to zovu “krupno zrno”). Baš onako kao što izgleda običan dan u beskonačnom kontinuumu diktrejsijevskog života. Mirišu vlaga i neki skupi zeleni čaj iz Ukrajine (znam, ovo nije diktrejsijevski, ovo je moj mozak). Očigledno je da sam se našao u iznajmljenoj gajbi u sred nekog usranog komšiluka. Bruklin valjda. I vidi se da sam dugo ovde. Izlepio sam postere i poruke, mojom rukom pisane. Jebote, zar će rukopis i u snovima da mi bude prepoznatljiv. Imam osećaj kao da više nije moj, već da je deo javnog dobra. (dešava mi se da mi bliski ljudi pokažu prstom na moj rukopis negde tako dok šetamo, ili sedimo u nekom zajedničkom prostoru). Al, zajebi sad rukopis, daj da živim u ovoj sceni malo, šta god ona da znači. Jeste da vidim “binarno”, al’ ajde da uradim to što je logično – tu gde jesam, sa tim što je ispred mene.

Zaseo sam u stolicu. Radni sto ispred. Veliki, kakav sam oduvek želeo. Zed (moj kompjuter) je tu naravno, isti kao u realnosti. Sto je ispred prozora, pogled je dakle orijentisan na spoljni svet, svi monitori su ispred prozora, iza leđa su vrata koja nekako nisam ni osećao. Klasika, tri pristojna matrix-style monitora oko Zeda. Prozori su mi visoiki i neobično pristojni za ovaj kraj grada (fasada je bila od crvene cigle, a fugne baš jeftino urađene. jeste da sam u Bruklinu, ali sam pola Crnotravac po ćaletu i znam kada je neki građevinski posao urađen pismeno a kad nije). Sada kad razmislim, prozori se nisu uklapali jer su imali baš baš skupu stolariju, neka teška i potpuno homogena čamovina, kao u skupoj classy advokatskoj kancelariji u Londonu. Da, detalji su bili do jaja. Čak mi nije ni smetalo više što vidim monohromatski.
Ali taj prozor jebote! Tri krila od po 5 metara visine i nekih metar i dvajes u širinu. Da, da, ovo znači da mi je i stan imao suludo visok plafon. Da sam kojim slučajem imao vid u boji kladim se da bi prozori bili onako skupo-jedva-braon-hollow od nekog ultra materijala kakve koriste u preskupim hotelima. Debelo staklo, nekako slutim da ima aktivan nano sloj koji zatamni kada je sunčano, ma podseća na onu skupu produkciju kada Holivud snimi do jaja stirp i krkne milion dolara po kadru. Ma, vozi taj strip-kadar-view, sve vreme. Zato mi je bilo ultra zanimljivo iako se ništa još realno nije dešavalo:D

–

Odjednom, svi detalji su otišli u drugi plan. Ovde sam već dugo. Tastatura je zarasla u prste. Vidim svaki piksel na svakom od monitora ako se fokusiram. Uptime je bio neki trocifreni broj. Nije smrdelo na ustajalo đubre i kiselu odeću. Ne, bila je baš kul gajba i do jaja osećaj. Super temperatura i samo jedna šolja kafe na stolu. Majica mi je mirisala samo na jeftin prašak, nisam koristio osveživač jer uvek ostane po nešto u tkanini a to nije zdravo za kožu. Znači nikakav lsd void noću i ta sranja, jok. Ovo je bio krav-maga-clear-mind-hacking. Standardni poslići, obične istrage za obične ljude kao što smo ti i ja. Uglavnom u svima sam uspešan, ako zaškripi pošaljem Marku (i po pravilu dok mu pišem mejl sve sam rešim, ako mi i tada zaškripi on to rešava na nekom meta nivou – no sweat).

–

Preko puta isto gajba. Tamo tip za stolom, samo što je on okrenuo leđa svojim prozorima.

Mesecima pokušavam da prokljuvim koje taj tip. Šta radi? Zašto se nikad nije okrenuo? Zašto mu nikad nisam video lice? Nemam predstavu kako izgleda! Nemam predstavu ko je! Tip sedi na trideset osam metara ispred mene, preko puta samo sprat niže. Znam da on može i mene da vidi, samo nikad ga nisam uhvatio da gleda na ovamo. Neverovatan je. Opako iskusan vidi se, i cool. Potpuno smiren. Deluje kao da je spreman da gura ovo još pet godina ako treba. Prestao sam da ga posmatram kao ličnost. Postao je simbol. Simbol za misteriju – čist strah. Creva na stolu.

Dok sam radio, imao sam običaj da gledam preko gornje ivice glavnog monitora, u gajbu tog tipa u stvari. Padala je kiša (kao i u svakom detektivskom snu). Ni on nije držao zavese i sve sam mu video kroz prozor. Dobro, ne baš sve. Nisam mogao da čitam sa monitora, ali video sam da ne jurca nišanom po nekom modern warfare sranju već tupi i on po nekom tekstu, terminalu, jebem li ga…

Razvio sam nezamisliv strah od tog lika preko puta. Potpuno iracionalno! Nisam znao ko je, nisam ga video da se šeta po stanu, nisam video ni jednu akciju prema nekome/nečemu. Ne, nije bio mrtav na stolici, videlo se da je radio, pio kafu, naslanjao se na stolicu, laktio se na sto i tako te normalne stvari dok čovek kuca ili čita za svojim kompjuterom. Da misterija bude veća, proteklih šest meseci tip nije bio deo ni jednog mojih poslova. Tako da su naša potencijalna mržnja i konflikt bili u drugoj galaksiji. Bio je običan komša, zakucan za komp isto kao i ja. Suviše isto kao i ja.

Vreme je ludački teklo u te slivnike pa posle u Atlantik. To mi je nekom čudnom povratnom vezom ulivalo sigurnost i mir u vene da će sve ovo na jedan ili drugi način ipak da se završi. Ono što me je razaralo na nivou svakog mog jebenog kvarka je to što nisam znao – kako! Već sam uspeo da se jako unervozim za ovih pola sata, koliko sanjam ovo sranje. Sve je to lepo, Bruklin, strip, kiša, do jaja fasada, još više do jaja prozori, uredan sto, matrix monitori, posao ide do jaja, rešavam slučajeve kao Šerlok, miriše kiša, voda donese do slivnika po koji list dnevne štampe baš onako kao u nekom stripu. Ma sve baš do jaja. Čovek da poželi da sanja ovakav san.

“Having said that…”

I onda je počelo da se dešava. I to baš na onaj opako težak način – osećaj kada te neko juri a ne možeš da potrčiš, ma ne možeš ni da mrdneš. Samo, u ovoj situaciji sedim za kompjuterom i ne mogu ništa da uradim. Opciju da iščupam utp kabl još uvek ne razmatram – neću da budem pička, idem do kraja pa kako mi bude. Nisam mogao ni da sanjam ovaj cunami – paralisan sam i otupeo ceo ali kompletan senzorni deo CNS-a mi radi. Sve vidim, osećam i čujem – ništa ne mogu da uradim. Bolestan deo je taj što mi je mozak u trenutku skočio za ceo kvantni nivo gore! Svaki bit vremena i svaki bit inputa na moje biće su postali jasniji i potpuno razumljivi. Visoka rezolucija silovanja razuma i svega onoga najslabijeg ljudskog u meni. Počelo da bude gore nego da sam izgubio kontrolu nad osnovnim životnim funkcijama svoga tela dok me siluje ekipa vanzemaljaca sa otrovnim testerama i kukama na svojim kurčevima. Tada, u tom trenutku, silovanje firefox-a i terminala je možda najbolje opisati kao stanje – kada ne možeš da dišeš, odavno ne možeš da stojiš, a vid polako bledi u jaku svetlost i potpuni mrak – ostaje samo osećaj pomeranja po unutrašnjim organima. I jebeno traaaaje, delove metala u meni je krv odavno zagrejala tako da nema više onog straha od prvog prodiranja i narušavanja integriteta hladnom sekirom. Ironično, počeo sam da osećam i stokholm-efekat. Ma ne mogu da vam pišem više o ovome, teško mi je jebote! Dajte mi sačmu da prospem mali mozak kobejn-style.

Mogu još ovo: Sve java skripte su poludele i na neki magičan način desetine aktivnih tabova firefox-a su postali zla supercomputer hydra sa hiljadu glava koja razara moje biće bit po bit. Sve ono što sam ja, sve ono što sam skicirao, sve ono što sam pisao i sve ono na čemu sam konceptualno radio decenijama je pred mojim očima nestajalo. Nepovratno. U ovom trenutku čupanje utp-a je bilo potpuno besmisleno. Dlanovi su mi bili mokri a temperatura im je bila kapiram oko -0.1°C (taman da može znoj da curi a da se ne ledi). Znoj je lio i sa čela i niz leđnu stranu vrata. Naježio sam na leđima ono kao kada se životinje nakostreše u samoodbrani. Sećam se istog ovog straha iz trećeg razreda osnovne kada nisam doneo domaći – moja najkonzervativnija učiteljica univerzuma me je preko pogledala, isto ovako sam se usro i umro. Poslednji poslednji trzaj najprimitivnije biološke odbrane u sukobu sa nečim što je potpuno nedodirljivo a opet nepodnošljivo prisutno i bolesno toksično. Ovo je bio kraj. Čak i kada bi se mentalno oporavio od ovoga, čak i da postanem Bog posle ovoga, siguran sam da bih bio beznadežno bolesno frustriran Bog.

Ali ovo nije bio kraj. Komiran i otupeo u stolici, kosmički izjeban, upišan i usran, krv curela iz usta, bacio sam pogled preko monitora. Video sam ga, ništa se specijalno nije dešavalo, tip je čvakao kao i svaki dan. Moj najveći strah je istoga trenutka eksplodirao! Posle svega tip je pustio video na moje monitore i obratio mi se!! Počela je da mi curi krv iz ušiju i otpala su mi ramena. Drao sam se kao da mi nabijaju kolac u ono što mi je ostalo od dupeta.

Ovaj je bio đavo do kraja. Sharp dosledan i cool. Sve ovo mi je uradio da mi kaže da prestanem da mu gvirim preko ramena i da teram svoju priču.
Moj Strah. Moj Bog. Moj Mrak. – Moj Idol!

Umro sam i probudio se istoga trenutka.
Jebem ti java web aplete i terminal i ssh i sve u pičku lepu materinu. Treba mi brejk.