KILL ALL ARTISTS!!!

Imam takozvani “KILL ALL ARTISTS!!! syndrome”.

Čuo sam da postoji lek u USA. Tamo negde sedamdesetih su ga zgotovili. Teško se dolazi do njega, obično ga koristi art elita. Lek ima “zaštićena autoska prava“, patentiran je u isto veme kada je i Varta patentirala prve rechargeable baterije, taj neki period. Ima zanimljivost u vezi sa lekom: uvek ga ima jedna specifična autohtona circlejerk grupa u Muzeju savremene umetnosti u Denveru. Tih dvadesetak kustosa, sticajem okolnosti su se našli u Denveru, sada žive i rade zajedno.

Život je hteo da imaju neverovatne profesionalne karijere, i bili su svedoci najvećih art događaja u modernoj istoriji. Međutim, taj isti život im je doneo i veliku teskobu: “KILL ALL ARTISTS!!! syndrome“. Kako su svi odreda u tom terorističkom smislu bili smešno nesposobni i smotani, niko od njih zapravo nije uspeo da ubije ni jednog umetnika. Jason, (jedan od kustosa) je jedini iz ekipe uspeo da napravi ozbiljniji “iskorak” u suočavanju sa ovim teškim psihičkim poremećajem. Te 1986. godine se prijavio policiji zbog planiranja ubistva Run DMC-ja u svom duboko-introspektivnom, samim tim i potpuno autističnom, art performansu “KILL RUN DMC”. Pušten je iz zatvora nakon višednevnog ispitivanja, gde je nezvaničan razlog puštanja na slobodu čudna situacija. Jason je pukom greškom policajca-ispitivača došao u posed njegovog pištolja. Zbog svoje fizičke slabosti nije uspeo do kraja da povuče okidač – _pokušao_ je samoubistvo u policijskoj stanici.
Taj pokušaj samoubistva mu je doneo ozbiljnu zanokticu koja ga je mučila naredne dve godine životarenja po muzejima. Oroz pištolja bio sveže izbrušen i oštar nakon popravke, jer je policajac prethodnog vikenda poubijao celu crnačku bandu ali bez municije koju je (idiot, naravno) zaboravio da ponese na dužnost – opredelio se za “school book plan B method – brute force“. Jason-u jadniku se eto zadesilo da pokuša samoubistvo upravo tim popravljenim, izbrušenim pištoljem.
Nije imao sreće. Pušten je na slobodu kao “potpuno uravnotežen i izbalansiran član zajednice sa prosečnim i poželjnim sposobnostima jednog običnog građanina“. Gradonačelnik je tom prilikom napravio obraćanje preko gradske televizije i pohvalio Jason-a kao najbrže oporavljenog izgrednika u istoriji policije. Gradonačelnik je takođe i posavetovao građane da izbegavaju besposličarenje jer ono može da uzrokuje razvijanje nekih drugih veština, po pravilu ilegalnih, za razliku od onih koje su zavedene u odeljku lične karte koji opisuje profesiju određenog lica.

Par godina kasnije sticajem zaista čudnih okolnosti, kustosi iz različitih delova sveta sa istim ovim sindromom su se okupili na jednom mestu ranih devedesetih. Bio je to “Denver Worldwide Curator Gathering“. U jako asocijalnom, skoro mmorpg stilu poveravanja za vreme ručka, jedno drugome su postepeno otkrivali da boluju od upravo “KILL ALL ARTISTS!!!” sindroma. Nedvosmislena “overa” prijateljstva se desila kada su svi izvadili svoje male sveskice sa skicama i planovima pojedinačnih ili masovnih ubistava umetnika. Družina je tog trenutka formirana. Par miliona dolara drugovanja sa ortacima iz Silokonske doline i MIT-ja kasnije, napravili su genetski adaptiran serum za sebe kako bi ih isti kanalisao na efikasno raspoređivanje događaja u kalendaru Muzeja savremene umetnosti u Denveru (gde su u tom trenutku već svi radili zajedno).
Posle dugog perioda muke i bolovanja, postali su legalni građani, radnici, kustosi bez izletanja u mentalne delikte. Bavili su se administracijom na akademskom nivou. Dvehiljaditih su dobili plaketu grada Denvera kao uzorni radnici koji su “dali sebe, svoje vreme i lucidnu akademsku kreativnost gradu sa najboljom meksičkom kuhinjom na svetu“. Slika je obišla svet. Predsednik Meksika se ekipi kustosa zahvalio sa prelepo kariranom razglednicom zato što su proneli magično ime Meksika kroz svet svojim pregalaštvom na polju savremene umetnosti. Amerika je bila ponosna. Svet je bio ponosan i svi umetnici sveta su bili ponosni. Meksikanci posebno.

WIKI FACT: “KILL ALL ARTISTS!!! syndrome” je maksimizacija ljubavi prema umetnicima/umetnosti koja ulazi u svoju inverziju, gde u jednom trenutku počinje da utiče na (zapravo inhibira) čak i druga polja življenja tog malog krhkog ljudskog bića koje zakači sindrom. Obično se javi posle otkrivanja/demistifikacije nekoga od velikih umetnika novog doba, kao na primer Dali, Pikaso ili kako to skorašnji slučajevi pokazuju posle demistifikacije Marine Abramović.

Malo je poznato, čak se i ne zna da se do sada najveći zabeleženi pokušaj grupnog samoubistva hipstera desio na sred Pete avenije. Događaj zanimljiv zbog toga što je par stotina hipstera formiralo tri kilometara dugačak red (koji su samo oni videli), u kojem su stajali i vrlo sporo se kretali ka najprometnijem pešačkom prelazu u USA. Ideja hipstera je bila da stoje u redu, i naravno na zeleno svetlo prelaze pešački prelaz do trenutka kada se desi da neki od vozača nehotice pregazi/ubije jednog po jednog hipstera. Tipičan legalan i društveno prihvatljiv način (iz njihovog ugla) da se grupa skenjanih jadnika ubije nakon demistifikacije svoje Boginje Marine. Hipsterska grupa je na tom nivou bila fokusirana u sprovođenju svog “legalnog i legitimnog” samoubistva da je više od pet dana držala taj red kroz užurbanu masu ljudi koja se kretala okolo. Sticajem okolnosti ni jedan vozač nije proleteo kroz masu pešaka na prelazu, tako da su mađani hipsteri “preživeli”. Međutim, petog dana “pokušaja samoubistva” bukvalno su svi u rasponu od petnaest minta pali od iscrpljenosti. Red nejakih i neobrijanih mladih tela se tada jasno video na pločniku pod svetlošču najskupljih reklama u univerzumu. Trebalo je više od 40 sati da Njujorčani priđu umirućim telima jer su bili ubeđeni da se radi o beskućnicima, zapravo Njujorčani nikada nisu bili u prilici da vide tj. omirišu srednju i/ili višu srednju klasu na pločniku bez perspiranta za znojenje. Da, razlog zašto se tim mladim ljudima nije pomoglo odmah je bio ni manje ni više nego njihov znoj. Moram da kažem da razumem Njujorčane po malo. Te kafe “za poneti” i posebni organic “zdravi” energetski NYC-style napici (na kojima su bili svi ovi dole na pločniku) nepodnošljivo smrde kada se metabolišu kroz nedojeban teenage isfrustrirani organizam. Međutim, gradonačelnik Juliani, kako je dobio informaciju o “redu hipstera na umoru” organizovao je hurricane-Catrina-style rescue operation i kilavi mamini i tatini sinovi i kćerke su bili spašeni.

*meni se “KILL ALL ARTISTS!!!” sindrom aktivirao posle prepuštanja Vorholu.
još uvek tragam za lekom.

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s