To ti je cena povratne karte

(treba još sat vremena edita ove smaračine ali moram da pustim zbog aktuelnosti i da konačno odem da spavam. dakle, ovaj txt čeka peglanje _nakon_ objavljivanja. <3 b.)

eyesburn pršljene namešta

eyesburn pršljene namešta

Prekjuče u 7AM sam pajserom odlepio komp sa stola posle 15 dana nepomeranja, besomučnog mučenja kulera, glave hard diska i lampe monitora, spakovao pinkle i zapalio za Novi Sad sa poslednjim parama u dzepu. Privacy and security radionica na Akademiji Umetnosti, odsek Novi Mediji. GO time: 11AM.
U ovoj sjebanoj godini mi je 11AM u stvari bio kraj prve jutarnje kafe (inače koncept jutarnje kafe je jedna od onih havy shit stvari koja može da se desi čoveku. budjenje je kretanje i vežbanje, sa jakim štrcanjem hormona u krv, muda i mozak. mi koji ne istrčimo par kilometara ujutru nakon buđenja treba da plaćamo veći porez, hrana za nas treba da je skuplja i za svakog treba da je zakonski obezbeđena po jedna žuta traka na nadlaktu i to hirurški zašivena za isti).

Dve čuke sam sa studentima vozio o privatnosti i bezbednosti u ovom našem vrlom modernom dobu. Butovali smo par kompjutera sa linuxima i demonstrirali kako je windows idiotsko rešenje i te neke fore. Malo sam ih bocnuo sa mojim pogledima na integritet i tako te stvari. Nisam bio hiper primljen na kliktanje prezentacije za video bim sa logoom fakulteta u levom ćošku i piratskim logom u desnom ćošku slajda – reko ajde da radimo realne stvari umesto da mi ego masturbira pred masom i da namigujem nekoj slatkoj i podgojenoj mađarici.
Bilo je kul. Nisam ih puno smorio i par njih će da instalira i da proba “smaračke linux alate” bar da vide šta/kako i tako to. Sasvim ok i pristojno. Seo sam posle da se ispričam sa Jolerom malo o šeru i Bejrutu, aktuelnom trenutku i časnim nam planovima za budućnost. I to je bilo baš kul. Potrudiću se da uradimo te kul stvari koje smo naškrabali idejno jer baš deluju pristojno.
Da, jedna rebel-fusnota u sred teksta. Nisam ništa razumeo jednu studenkinju koja prelepo miriše i koja je baš slatka i zgodna. Da li smo zaseli da me pita čudno pitanje koje može realno da progugla zato što sam joj se svideo ili zato što je samo bila “čudna situacija u razgovaranju sa čudnim gostom koji priča o još čudnijim stvarima od samoga sebe”. Baš je slatka i nekako kul. Pozitiva uglavnom. Kao ona kesa u američkoj lepoti tip… Dobro ne baš tako jako ali taj stil.

Pozdravio sam se sa ekipom i uvatio telefon da napravim raspored časova za kafe i filozofiranje. Prva dva potencijalna dogovora su nešto pukla pa reko ajde da iskoristim luft i cimnem braću. Najbrži na obaraču je bio Peja (on mi nije bood brother ali se računa u bro kategoriju). Filip (blood&bro) drugi na obaraču, i vremenski sam hteo da mu se posvetim pošto se družimo na svakih 12 godina. Nakon tri četiri pristojne mučenice i razmene difovske energije/razumevanja/ljubavi/planova (ne nismo se kresnuli) otpratio sam Peju na bas za Smederevo gde ga čeka gusto pakovan srpski vikend: rođendan, svadba, ortaci i smaranje sa matorcima.

Realm zvani Fića je bio potpuno otkrovenje. Ultra nezasluženo moj najpodcenjeniji brat koji u prvom našem ozbiljnijem druženju zakucava sve vrednosne kategorije i stavove na maltene inžinjerski tačno i poetski adekvatno mesto. Osetio sam se kao kod kuće tamo kod njega. Namirio me je sa Struganičkim sirom i kajmakom + još neke đakonije iz kevinog studentskog paketa. Fića inače završava psihologiju i dobar je tamo na tom faksu. Kao i Peja (a i svi ostali omladinci u ovoj noveli) razmišlja o tome da li da pali iz ove šupe od zemlje ili da ostane i pridruži nam se u remontu koji privremeno stoji već više od dvadeset godina. Posle dva sata prijatnih za mozak i duše naše bratske, zapalili smo na žurku/sedeljku kod koleginica sa faksa. Bilo neke rakije tamo. A bilo je i baš kul devojaka. Neke karaoke takođe. Bilo je i komše u bade mantilu u 3AM. Danas popodne su mi na štrandu rekli da sam u 5AM dok su me budili da se tornjam sa gajbe, obraćao se ljudima na engleskom. Nisam imao predstavu da se to desilo. U toku dana sam otrkio da sam se tamo pred spremanje horizontalu pristojno izuo, još pristojnije legao na kauč tako da mi noge vire i u miru zaspao da ne napadam devojke dok sam pijana baraba. Isto tako pristojno, i isto tako sa 20% svesti sam realizovao 100% rutina za ličnu higijenu pred spavanje pa tek onda legao u gostinjsku posteljinu dok su se svi ostali stropoštali u krevet kako su kročili u kuću. Neodgovorni ljudi:D Evo i Tanja uradila isto posle koncerta.

Tanja?! Koncert?! Blog post?! Jbt koja vožnja ovde po Novome Sadu… (e da, Fićin cimer Bane je car takođe)

Ajde da pikasovski oslikam pojašnjenje proznom tehnikom:
Povratna karta u našem (srpskom) autobuskom systemu nije all around karta i mora gađaš “svog” prevoznika. To “svog” nije onako toplo kao “idem kod svog doktora”, mada ni to nije toplo jebem ga… Ma razumete šta hoću da kažem.
Evo sada introspekcijom sam se auto-prosvetlio. Posle strejt 15ak dana na Internetu sam naivno pomislio da neka stvar u realnom zivotu shljaka kao i na Internetu i ispushio sam za planirani povratak u bg sinoć u pola sedam. tj. moja povratna autobuska karta radi samo sa prevoznikom koji saobraća nikad, i to samo ujutru u šest i posle nešto oko dva… Šalterka me je sa gađenjem gledala kroz staklo naočara i izbušenog žutog šaltera i rekla: “To ti je cena povratne karte.”
Posle trideset sekundi “ne veeeerujem, fuuuuuck, shit, smor mora da zabijam po NS-u još jednu noć, a baš sam teo da overim protest protiv zabrane uličnih svirača” gnušanju su se pridružili i drugi čekači u redu za karte. Bilo je par japija, iz kojih je kuljala kapitalistička vulkanska vatra koja mi je osmudila sve dlake na mom kako ćale kaže “neurednom vratu”. Okrenuo sam se i ishodao iz šalterskog objekta autobuske stanice prošavši kroz dim od osmuđenih dlaka svojih, and tried to exercise my shit “I would like to have options, rather than plans.“. Bacio sam prst da me neko od uplašenih sugrađana sa BG tablama pokupi i eventualno odveze za isti grad koji mu stoji na tablicama i/ili vrteo opcije iz telefona da zabodem negde i prenoćim u čvrsto zidanom objektu van divljina i lavova grada/njiva. Btw, na ulasku u stanicu sam sreo nemca bez kinte ali sa jakim umorom u očima i znoju, koji me je pitao za directions za skvot u Novom Sadu. Nisam znao da NS ima skvot, ali sam okrenuo burazera Fiću i dobio “adresu” za 30 sekundi. Tako da sam posle jakog hejta (sa gnušanjem) u neprijatnom šalterskom objektu autobuske stanice Novi Sad bez kinte u đzepu i sa virtuelnom povratnom kartom koja ne radi, u stvari završio sa bogatim pregrštom opcija:

1. Brat Fića (koji em što smo krvna braća, em je i bro u ovom ludom idejnom i metafizičkom svetu), je bio sigurna opcija za zabod ali mi je bilo bezveze jer sam se onako baš lepo odjavio, izgrlio sa njim i novom drugaricom, mirišljavom Martom lavicom na sred klasične novosadske sunčane ulice i nastavio dalje.
2. Tanja, moja bivša koja je na vreme provalila koliki sam i kakav sebičan drkadzija i ostavila me na vreme pre nego što joj od duše napravim stiker na laptopu i pričam o njemu kao inspiraciji za novi “lejbl” u novom mehanizmu razmišljanja koji hoću da “insertujem” u okean etičkog hakovanja gde sam posle deset godina vampirskog ceđenja nekoga ukapirao da je to loše i zaputio se u svet da spasim ljude od istog tog zla. Kao ono: “Look at me, I was a very very bad guy!!! Do not do the same EVER!!! Here is how you will do it…” Uspeli smo nekako da nastavimo da se družimo iako sam tek danas otkrio kad je zapravo rođena. Ali da, Tanja je po redudantnosti i odgovornosti na samom vrhu opcija i to čini uvek lep osećaj u Novom Sadu.
3.
Crni. Pirat koji je zdušno otvorio vrata svoje gajbe za Ginka, njegovu devojku, Žileta, Natašu i mene na prošlom egzitu kada smo bili u sred akcije osvajanja sveta svojim piratskim brodom. Crni je duša od čoveka, mada to možda nekima ne izgleda tako. Ozbiljan i mlad poljoprivrednik i prirodnjak. Povrh svega toga, što bi konzervativne ovce rekle – luuud! Jer je u fazonu: “cut the crap, and let us make Pirate Party serious and do the shit”.
4. Grupa studenata sa tehničkog fakulteta koju sam upoznao na ovogodišnjem pdp-u (grupa koju u mojoj glavi predvodi Jovana the metal carica. NIИ sestra). To bi sto posto bilo partijanje celu noć (što se na kraju ispostavilo kao suva realnost, jer je slučaj baš tako hteo) i posle zabadanje na podu studentske sobe ili iznajmljene kuće. Njih mi je baš bilo glupo u startu da cimam jer nam je prijateljstvo u prilično infantilnoj fazi, ali ono, pomogli bi mi kao čoveku i siromašnom aktivisti, toliko se znamo. Plus u ovoj zemlji ljudi koje znam zaista jesu solidarni, tj. ceo oblak ljudi koji čine taj piratski socijalni krug zaista jesu solidarni i to nije diskutabilno. Razlog zašto nemamo “javnu kuhinju” kao neki vid meta-berze-ispomoći-jedni-drugima je zato što u isto vreme svi ti ljudi doživljavaju integritet na baš onaj pravi način na koji zaista želim da svi doživljavaju: potpuno prihvataju ljude u baš onakvom netaknutom obliku bez kenjaža, bez “sugestija” i bez podozrivog pričanja iza leđa kada se završi jedan na jedan druženje. Dakle, baš kul ekipa, međutim jedan zapravo zlatan dzoker (ne samo ova ekipa, već sve piratske grupe širom Srbije) koji će da spasi ovu zemlju kada krenemo u našu dugo planiranu i razvijenu u piratsku turu po Srbiji da okupimo sve, ali _sve_ naše ćalce i keve, neformalne grupe, sindikate, aktiviste i ljude kojima je više pun kurac ovog jebanja u zdrav mozak od strane notorno debilnih političara “na našem čelu države”.
5. Grupa od desetak poznanika i pirata koje je zaista glupo da cimam sem da mi se sve opcije gore ne javljaju na telefon (kojem je baterija baš u kurcu) a pre tri minuta mi je kamion spljeskao stopalo i treba neko da me baci na mikrohirurgiju da mi u narednih što-manje-vremena-to-su-veće-šanse-za-funkcionalnu-potkolenicu nagurali lekarske magije u skladu sa Hipokratovom Zakletvom.
6. Skvot sa prašnjavim evropljanima i biciklama za koji sad znam “adresu” a evo imam i “zee german” drugara kome sam došao kao kec na deset sa govornim engleskim i jednim telefonskim pozivom na stanici punoj ciroza-level-60-alkosa i kvazi-japija sa jeftinim parfemima i iscepanim cipelama.
7. Iznenadni spontani izliv kortizola u krv i izguravanje stopa do BG-a po lepoj i prijatnoj noći sa veoma ružnim mesecom koji nije ni pun, ni lep srp, niti lepe boje, niti na zgodnom mestu za gledanje i razmišljanje, niti je blizu mog Oriona. Znači jedan potpuno otrcani kurton od meseca za koji je jedino logično da se čovek pita koji će mam uopšte kurac na kako-takvom zvedanom novosadskom nebu. Pegla mi se od tog meseca sinoć keve mi. Kao ružna i debela drugarica iz osnovne škole kojoj smrdi iz usta a sve nas ostale drugarice i drugare voli u pičku materinu i grli nas gde stigne. Em je totalno je glupo, em nemoguće da je skinemo skurca – ono nismo u fazinu da ubijamo dete samo što je pain in the ass. Plus keva i ćale su joj baš kul likovi i uvek nam donesu tonu sranja iz njihove pekare da mi gladna deca jedemo a tim pecivom ujedno i podsete direktora na idiotsku inkluziju u osnovnim školama Srbije sve da im isti prasac ne izbaci ćerku jer je retardirana kao letva. Ono, baš idiotski mesec. Ako budem pisao još o njemu dobiću rak. Nek se tera u kurac. Mislim da mi je on bio taj nedostajući sastojak zašto se nisam opredelio za palac.

~

Ok, posle desetak minuta plašenja usamljenih i patetičnih humanoida u automobilima prošljakala mi je prva logična opcija – Tanja. Baš je bilo ok da me iskulira jer je već dogovorila ajsbrn sa ekipom i pošto je cela isplanirana, odgovorna i uredna, baš je ovo zazvučalo kao cim. U svakom slučaju smo se našli na to me da svratim da se dogovorimo dal da mi da kintu za nekog “pravog” prevoznika večeras i kupim jebenu kartu ili prespavam i možda dočekam sutra “putujte brzo i sigurno” Godoa iz Kruševca.
Nakon što sam je smarao sa Adamom Kurtisom, selfness-om koji je u Srbiji u istoj onoj formi kao što je u USA bio između dva velika rata, Branay-evim marketinšim esidom zla i konačno kibernetskim modelima koji sve nas trenutno stealth jebu, došli smo do zaključka da kao ajde i ja da odem sa ekipom na koncert jer od kako se Kojot iskulirao od gudre stvarno zvuče do jaja i prava je stvar realno. Reko ajde.

~

Kineska četvrt, Novi Sad. 2300 CET. (ne, ovo nije nyc style shit intro, ovo je polovnjača Srbija u svom najgorem izdanju potkivanja svoje žablje štikle). Ispred mene ulaz u “Fabriku” levo neka brza hrana iza fudbalski teren a malo dublje je hala za koncert sa sve obezbedjenjem, narukvicama i onim šipkama za odvajanje mase od noblesa i performera. Jebote, kineska jebena četvrt! A pri tome ceo setup izgleda kao jeftin berlinski ćošak, samo brzu hranu nije držao turčin nego su standardne srpske pljeke nešto tako… Ono od čega mi se stvarno pegla je to što su sva urbanizovana mesta počela da liče jedna na druge. Od ovih berlinskih hipsterskih setup sranja pa sve do potpuno ali identično istih užih centara gradova iscrtanih istim bankama, armanijima i kentaki kokoškama. Ogromna smućena mlaka i ogavna masa istog sranja od rumunskih slendri pa do smrdljivog Londona.

Elem, kad je predgrupa smarača zadenula za pojas, ajsbrn su dovatili svoj lim i žice i krenli da praše. Mi matorci smo kao i sve ostale sise sličnih godina prvo stojali u zadnjim redovima dok je mladost lomila ispred. Dva piva posle smo još jednom bili svedoci štap-kanap organizacije nečega za-šta-ne-treba-neki-specijalan-fakultet-mogli-ste-da-pitate-moju-babu-da-li-treba-tako style shit-a. Koji smor jbt, tupim o nekim levim stvarima mesto da pišem o svirci, al ono svirka je bila za deset, ispao bi samo glup da nešto tu kenjam. Ali realno, padali su ljudi na svirci. Da, bukvalno su padali kao kruške, na dupeta i leđa. Žene su obarale momke na leđa. Takva je svirka bila! A to što je i moja baba mogla da kaže za organizaciju mesta i prostora je pod. Pod je postao opasno klizalište kad su majstori na bini istresli masi iz šaka svo pivo a iz žlezda im hektolitre znoja i loja. Bilo je carski a meni baš posebno. Neka sirovina me je muški zategla tamo oko prvog grudnog/sedmog vratnog pršljena i protrnulo mi kroz ramena i ruke solidno. Odmah posle tog burst-a struje kroz nerve brzinom od 120 metara u sekundi osetio sam olakšanje:D Ne, nisam video Muhameda sa modrim mudima i pirsingom na sisama, samo mi je pršljen nekako lepo lego (nazad na mesto izgleda). Kapiram da sam ga vukao na pogrešnu stranu sa ovim kompjuterom godinama ali su ga zato ajsbrn majstori vratili na mesto. Carevi. Talenat. Feeling. To se bre rađa, to ne može da se uči na akademiji usranoj. Ovi klasični kiropraktičari su go kurac za ajsbrn.

EYESBURN SESTRE I BRAĆO NAMEŠTA KIČMU! Možda sutra i ukapiram koja je finalna forma te to-ti-je-cena-povratne-karte šalterske životne mudrosti.
Idem da sperem znoj od mase sa sebe i zabodem kauč. Kasno je, četvorka jbt! Sad je nedelja pa mogu legalno da spavam do kasno;)

2 thoughts on “To ti je cena povratne karte

  1. Narocito me je izfleshirao deo sa bracom i nazalost me podestio da su mi dva od tri i prilichnom qurcu :

    Rodjeni brat (stariji +8 na mojih 38god) je totalno dezorijentisam i zgranut – samo duva i bleji + porodicni vikendi – iako lokacijiski najblizi Novi BG – slabo se kapiramo, nesto pomalo na temu deca+porodica al totalno razlictim stilom prilazimo i toj temi…bice valjda bolje

    Od ujaka prvi brat, keva mu je bolesna od raka vec par godina je cupa sa terapijama – sad mu je baba u komi na aparatima u Krusevcu – dobar je lik, ali nema srece nimalo, sve mu uvek ide na najtezi nacin, zbog zivitnih nevolja bar je uspeo da ostavi alkohol

    drugi mladji brat od drugog ujaka (isto je dole u provinicji Krusevac – Ribarska Banja rejon) je zabasao je u zenidbu u novembru (valjda cu stici na svadbu 11.11 ali pretovaren obavezama ko zna) devojka mu je u nekom mesecu i porodjaj na prolece

    • oko mene rodbina svi jako inhibirani. niko nikad nije u poslednja dva kolena napravio ozbiljnije sranje. svi su hard working and law obeying citizens (deda jedno odjebo pradedu jer mu je stvarno zagorčavao život. tim odjebavanjem nas doneo iz Crne Trave do Smedereva, eventually i mene do ovde gdi sam sade)

      na površini sve za deset plus. vredni, radni, odgovorni, porodica, dece brda, bašta i svašta. ali svima odredom je čak i drugi kraj Srbije na space-program daleko za kuliranje, piknik ili običnu šetnju sa pticama i bliskim bićima…

      jebi ga. malo je nas ludaka koji smo ludi za normalne:D

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s